Stiv Čendler - Poglavlje četiri: Ućutkaj glas u tvojoj glavi

“Ako čuješ glas u tvojoj glavi koji kaže: Ti nisi slikar, onda slikaj po svaku cenu i taj glas će zaćutati.” – Vinsent Van Gog.

Kada sam prvi put pročitao ovaj Van Gogov citat pala su mi mnoga pitanja na pamet. Kao prvo, šta je uopšte taj glas koji mi govori da ja nisam slikar, učitelj, majka, pisac, organizator, igrač golfa, ljubavnik, dobar otac ili bilo šta drugo?

Kada čuješ glas koji ti kaže nešto negativno u vezi tebe, ko je taj glas? Ti? Ali ko si onda “ti” koji slušaš? I ko si onda “ti” koji je glas?
Ljudi dožive da im glas nešto kaže, i onda kažu: “Čuo sam glas koji kaže: ti nisi slikar.”

Ali ja se pitam ko čuje taj glas? Ako sam ja glas, ko onda mene čuje? Zar ne čujemo svi ovaj glas? Mnogo puta glas će reći: “Odakle ti pravo da toliko naplaćuješ?” ili “Zašto misliš da bilo koga interesuje šta ti imaš da kažeš?” Ponekad glas će reći: “To je sebično!” ili “Ti nikad nisi organizovan. Uvek se ponašaš kao dete u vezi toga.”
Ali ako ja mogu da čujem glas, onda ja nisam glas, je li tako? Ako je Van Gog čuo glas koji kaže “Ja nisam slikar”, on nije mogao biti taj glas. Ako čuješ glas negde dalje u hodniku da peva, to ne pevaš ti.

Znam da ovo sad može izgledati kao kružni tok misli, a može biti da je i najvažniji tok misli koji ću ikad ispratiti. Želim da ispratim ovaj tok misli gde god da vodi. Jer taj glas je bio jedna jedina stvar koja me je zadržavala u životu. Ceo moj život me je zadržavala. Ako to zaista nisam ja, onda želim to da znam. Oduvek sam mislio da to jesam ja. Mislio sam da je to u najblažem slučaju moja savest, koja mi se obraća.
Ali Van Gog kaže da je to samo glas koji možeš ignorisati i čak odbiti da ga poslušaš. Ovaj glas, ti izgleda uvek priča priču o tome kako si ograničen, govori ti kako si nedostojan, govori ti da budeš oprezan i da pripaziš pre nego što obećaš više nego što možeš da ispuniš.
Ali time naši životi nešto izgube. Ako poslušamo ovaj glas naši životi izgube potencijal.

Mislim da je ovaj glas prvo dospeo u naše glave tokom detinjstva od strane staratelja. Zvaćemo mamu ili tatu staratelji, jer mnogi ljudi nisu imali mamu ili tatu, ili nijedno u raznim fazama odrastanja, to nije ni bitno. To(glas) je bilo ono što je mislio odrasli staratelj koji je uvek znao najbolje. Staratelj zna najbolje, ko god da je igrao tu bogoliku ulogu u to vreme. Staratelj ti je ispričao tvoje prve priče. Uključujući najvažniju priču, priču o tebi. Staratelj se starao o tebi, što bi značilo brinuo je za tebe, što bi značilo bojao se da nećeš ispasti kako treba. I tako svi ti strahovi su se sakupili u priču, i to je postala priča o tebi koju je ispričao taj glas.
Ispočetka to je bio glas autoriteta. A potom, glas autoriteta je prisvojen i postao je isti glas o kojem priča Van Gog, i isti glas koji je meni rekao da ne napišem ovu knjigu jer bi mogla otkriti previše ličnih stvari i potencijalno me osramotiti. Isti glas.
Van Gog je rekao da ako hoćeš da slikaš samo treba da ignorišeš glas. Možeš ućutkati glas slikanjem. Ali zar to nije opasno? Ne možeš samo izaći i raditi šta god hoćeš, zar ne? Hajde da vidimo. Pogledajmo natrag na naše živote i utvrdimo šta je to što smo postigli, i šta je ono što mislimo da možemo sada da postignemo. Šta sada zaista imamo moć da uradimo.
Hajde da krenemo onda odavde: mi radimo ono što verujemo da možemo da uradimo. Nije li to istina? Zar se ne probudimo svakog dana i ne radimo ono u čega verujemo da je moguće uraditi? Ako ne verujemo da je moguće zašto bismo gubili vreme radeći ga, ili čak misleći da ga uradimo? Ako ne verujem da je moguće da ja igram za Feniks Sans (košarkaški tim) neću zabeležiti trening na svoj dnevni kalendar. Neću čak ni razmišljati o tome. Mi jednostavno ignorišemo stvari za koje verujemo da su nemoguće.
Dakle, prvi korak u neuspehu ljudskog bića da ostvari svoj potencijal, je što ljudsko biće radi samo ono za čega veruje da može da uradi.

Korak neuspeha broj dva je sledeći: mi verujemo da možemo da uradimo samo ono što smo radili ranije. Zar to nije istina? Kako drugačije da verujem da mogu nešto da uradim? Najsigurniji i najčešći način je da se setim da sam to već radio ranije. Tako da mogu da kažem sebi: ja to mogu već sam to ranije radio.
Ali ovaj sumorni dvokorak ne ostavlja mnogo prostora za rast. Ako radim samo ono što verujem da mogu, a verujem da mogu samo ono što sam već radio ranije, onda sam nekako zaglavljen. Nisam li? Moja jedina mogućnost za danas, je da radim ono što sam već radio ranije.
Nije li to razlog zbog kojeg većina ljudi ponavlja svoje navike iz dana u dan, iz dana u dan. Oni nađu svoj točak, popnu se, i idu u krug. Oni zauzmu mesto na sopstvenim sporo-okrećućim mandalama. Glas će ih držati u kruženju, na isti način kao što je glas komandovao robovima koji su veslali na drevnim galijama. Zar većina ljudi ne radi upravo to? Pogledaj ih kako veslaju svoje ponavljajuće živote, baš kao robovi na galijama iz filma Ben Hur. Idu na posao i rade upravo ono što su već radili, čak i njihove misli su misli koje su mislili ranije. Dakle svima njima je “dan mrmota“. Samo žive isti dan iznova, i iznova. I kada se dan završi, iste rasprave sa supružnikom, isti razgovori puni frustracije s decom, iste sarkastične opaske o šefu, ponovo i ponovo svet bez kraja, okolo naokolo i onda pod zemlju.

Kako je Van Gog probio kroz ovaj vrteći krug mrmotskog života? Slikao je. Nije poslušao glas, nego je slikao. Drago nam je da jeste jer je slikao za nas. Data nam je zvezdana, zvezdana noć. Da li možemo biti inspirisani njome, ili nečim drugim, možda čak i mentorom, spiritualnim vođom ili životnim trenerom? O da. Upravo je inspiracija način da siđemo s točka. Caka je pronaći heroja. Inspiraciju u ljudskom obliku koja dolazi i budi nas iz priče o nama. Trgne nas iz lošeg sna, slomi hipnozu priče i kaže: ti možeš da uradiš nešto novo i zastrašujuće. I pre nego što znamo šta radimo mi ga već radimo. Pre nego što čujemo stari ograničavajući glas, mi već to radimo. Pre nego što uspemo da proverimo da li se ova odvažna akcija uklapa u priču o nama, mi to jednostavno radimo. Mi to jednostavno radimo. Pre nego što smo dali našem glasu pravo glasa, mi smo to već završili. Van Gogov glas može probati da kaže nešto ali njegov zagušeni ton zvuči tako daleko, a takođe on (Van Gog) ima na raspolaganju još jedan glas koji kaže: začepi, umukni! Ja to radim. I on slika, slika…
Ljudi plaćaju privatne trenere da ih inspirišu da fizički urade stvari za koje su verovali da ne mogu da ih urade. Oni su razbijači priče, koji ne rade s tvojom pričom nego sa energijom tvoga tela, tvojim potencijalom. Ljudi unajmljuju učitelje, konsultante i životne trenere koji vide njihov potencijal i koje uopšte nije briga za priču koja je prethodno vodila glavnu reč.

Moj prijatelj Teri Hil je imao sopstveni Van Gog glas koji mu je rekao da je protraćio svoj život baveći se advertajzingom, a trebao je biti umetnik, pisac ili pesnik, ili se baviti nekim plemenitijim poslom. A sada je prekasno. Prekasno je, rekao je glas. Prekasno je za tebe. Ali onda se on  suprotstavio glasu, i počeo je da piše. Stvorio je disciplinu koja će prevazići glas. Pisao je minimum sat vremena dnevno. Ponekad više, ponekad mnogo više, ali nikad kraće bez obzira na sve ostalo. Sećam se kada sam večerao s njim u Kaliforniji i on je nedavno pre toga bio na proslavi venčanja koja je trajala duboko u noć. Rekao je da nije bilo lako te noći iskrasti se sa slavlja,  i uraditi svojih sat vremena. Svojih obećanih sat vremena. Ali disciplina se isplatila. Teri ne samo da je završio svoju prvu knjigu, nego je takođe napisao i pozorišni komad koji je osvojio veliko takmičenje u pisanju i odigran je u Novoj Engleskoj s odličnim kritikama. Odmah je krenuo sa pisanjem njegove druge knjige i gomilom drugih projekata. Uskoro su njegove akcije pisale novu priču o Teriju. Sve te godine provedene kao kreativni direktor advertajzinga, i pisac reklama izgleda nisu bile tako velik promašaj. Ustvari možda su sve te reklame ustvari bile, kako je on počeo da ih zove, komadići. Mali, trideset sekundni i šezdeset sekundni pozorišni komadi. Ustvari, možda je njegov ceo život pre penzionisanja bio savršen uvod u kasnije godine koje vodi kao pisac i umetnik. Sada je imao finansijsku slobodu da to zaista obavi na pravi način. Nova priča – novi život.

Kada sam napisao knjigu “Sedamnaest Laži”hteo sam da pokažem koliko su lažni ovi samo-ograničavajući glasovi i uverenja. Ideja za knjigu se desila skoro slučajno, kada je osoba koju sam savetovao počela da mi priča “istinu” o nekoj dubokoj mani koju je imao kao osoba: “Ja nisam dovoljno dobar u… Ja nikad nisam bio dovoljno dobar u…” Tog dana sam bio veoma umoran i nije mi ostalo energije da mu dam pozitivan podsticaj. Tako da sam mu jednostavno rekao: “Ti lažeš.” – on je bio zabezeknut, a ja sam bio iziritiran. Rekao sam mu da laže u vezi svog tog “ja nisam dovoljno dobar” opravdanja. Jer to zaista nije bila istina. On nije imao pojma da li je dobar u tome, jer u suštini nije uradio nikad ništa slično tome. Rekao sam mu da ne sedi tu traćeći svoj novac i moje vreme lažima, i da traži da ja poverujem u njegove laži.

“Da li bi išao kod doktora i lagao o tvojim simptomima?” Moj klijent je bio ošamućen, ali sam mogao da vidim da sam pogodio duboku žicu. Onda je počeo da se smeje i konačno je rekao: “U pravu si. Ja ne govorim istinu.”
Ta razmena mi je pokrenula ideju da napišem knjigu o lažima koje ljudi govore sami sebi. Pogledao sam duboko u sopstveni život i našao priličan broj. Uf kako sam se postideo sam sebe, kada sam malo bolje istražio sopstvene priče laži koje sam u toku života pričao sam sebi, sramota! Ali sam ih svakako zapisao, zaboravio sam na glas koji mi je govorio da ću se osramotiti ako ljudi u mojoj knjizi pročitaju moje sopstvene laži. Pogledao sam u živote ljudi s kojima sam živeo i radio i našao sam još više. I konačno sakupio sam sedamnaest.
Ispod svake laži, kao njen glavni motiv je bila ova misao: ja sam bespomoćan. Jer nismo. Priča uvek može biti: ja sam moćan izvan očekivanja. Baš kao što je advokat Meri-En otkrila. I to je ključ: naučiti otići izvan očekivanog. Otići na to mesto u nama koje postoji izvan ubeđenja, jer ubeđenje ograničava moć koja hoće da se izrazi. Ceo smisao mog nazivanja klijenta lažovom ,je bio da ga nateram da ode izvan svog uverenja. Da ga odvedem na mesto slobodno od lažne, izmišljene priče o sebi, iz kojeg dolazi sva kreativna energija.