U toku mog pripremanja za promociju moje nove knjige, morao sam sebi kupiti cipele. Naravno, duže vreme sam se uporno protivio I raspravljao sa organozatorima da idem bos ili da nosim svoje standardne sandale, koje uvek nosim. Međutim, konačno su me ubedili prijatni ljudi iz organizacije da ovoga puta moram konačno prihvatiti obuću. Dok sam se žalio kako moja stopala, poput mene, vole slobodu, otišao sam u najbližu radnju cipela u centru San Dijega. Trebao sam nanjušiti da mi Univerzum nešto sprema.
Na svom putu natrag do hotela, ugledao sam beskućnika, odrpanog, pocepanog čoveka, kako se gega na sred ulice. Definitivno mu je bila potrebna pomoć da pređe ulicu, te sam krenuo da mu pomognem I pomerim ga sa autoputa. Rekao mi je da je beskućnik I da je gladan. Srećom, u blizini je bio jedan restoran. Osoblje ovog restorana odmah je prepoznalo mog novog prijatelja, Kena, I reklo mi da su u prošlosti imali problema sa njim. Zamolio sam konobara da razmotri činjenicu da je isti Bog prisutan I u njemu, kao I u Kenu, kao I u svima nama. Ken je dobio obrok po svom izboru I lepo smo razgovarali. Baš kao što je to rekla Majka Tereza: Svaki dan vidim Isusa Hrista u svim njegovim potresnim maskama. Božanstvo je prisutno svuda. U svom razgovoru sa Kenom ponadao sam se da će Ken uspeti da vidi sebe onako kako ga Bog vidi. Kada se smejao, Ken je u mnogome izgledao poput mene I vas.
Ne bih imao šanse da upoznam Kena, da mi nisu trebale te cipele. Moja stopala zaista vole slobodu, ali čak više od toga, ona vole da koračaju ka prilikama koje nam šalje naš Božanski Izvor da volimo jedni druge. Kao što duhovnjaci kažu: Sva Božija deca imaju cipele. Svi mi dobijemo cipele jednog dana…a naše duše će lako leteti ka slobodi.
