Ljudi često preuzimaju tugu kao način postojanja, jer je veoma lako, i čini se kao najbezbedniji način življenja. Niko ne može ugušiti tvoj entuzijazam, ako ga ni nemaš.
Onda ljudi počnu da lažu . Kažu da su tužni , zato što su mudri. Kažu da su tužni, jer su videli mnogo toga, i zato što razumeju mnogo toga. Ova laž, ne samo što im oprašta slabašni i tužni način života, već pokušava da od toga napravi i vrlinu! Ima tendenciju da kaže: Tuga dolazi iz mudrosti. Zato to nije slabo, niti namerno!
Medjutim, tužni način života jeste slab.A takodje je i veoma namerno smišljen, takav način života je jedna forma pretvaranja da si mrtav. Na bojnom polju, u ratu, mnogi ljudi su spasli svoje živote, tako što su se pravili da su mrtvi. Neprijatelljske sile, su dolazile posle završetka borbe na bojna polja, i pucale u sve što se mrda. Oni koji su se pravili mrtvi, često su preživeli. I jednog dana mi je sinulo, dok sam sedeo na poslovnom sastanku, koliko mnogo nas, se u toj sobi pravilom mrtvim, držeći se po strani, kao vojnici koji leže na bojnom polju sastanka, dopuštajući nekolicini hrabrih ljudi, da vode glavnu reč. Proučavao sam lica u prostoriji, tokom tog sastanka, i primetio sam da mnogi gledaju pažljivo i pomalo tužno. U tom trenutku, mi je došlo da izvadim digitron iz fijoke i izračunam koliko sati nedeljno nismo uzbudjeni. Koliko mnogo “tužnih” sati imamo nedeljno. Šta misliš koliko bi to bilo? Voleo bih kada bi se nekako mogao vratiti u jedan dan iz prošlost, kada sam bio mali petogodišnji dečak, i izračunati koliko sam u tom danu proveo tužnih sati. Sigurno manje. Verovatno mnogo manje. To bi bilo interesantno poredjenje.
Onda sam pogledao oko sebe po prostoriji, gde se održavao sastanak, i shvatio sam, da izgledati pomalo tužno, neopisivo podseća na izgledati pomalo retardirano, mentalno usporeno. Uvideo sam povezanost izmedju tuge i gluposti, od koje me je prošla takva jeza, da me je od tog momenta pratila dalje u život. Shvatio sam, da ako hoćemo da preuzmemo tu masku tuge, moramo sebe malo da zaglupimo. Moramo da zaglupimo svoje umove, da bi bili razočarani sa životom i ljudima. Moramo da postanemo malo retardirani.
Ali ironija je izgleda u ovome: ljudi koji se prave da su glupi, rade to da ne bi izgledali glupi. Imaju sigurne reputacije koje treba da štite, koje ne žele da pokvare, tako što će reći nešto glupo, kao što je : ” Volim to! “.
Zatim sam pomislio, koliko se uvi ljudi drže po strani, u svim segmentima svojih života. Došlo mi je da ustanem na sred sastanka, i uzviknem reči zen pisca Šeri Hjuber (Cheri Huber): ” Onako kako radiš bilo šta, tako radiš sve. ”
U moj svesku , tokom ovog sastanka, napisao sam reči: ” Biti hronično tužan, je biti hronično spor.”
Ne biti uzbudjen, jznači promašiti čitavu poentu života.
Nije prošlo još dugo, i sastanak se završio, i sećam se dok sam odlazio, da sam pomislio kako sam naučio dosta . Za vreme tog sastanka, postalo mi je kristalno jasno, da se ljudi prave mrtvi , da ih život ne bi ustrelio.Posle tog sastanka, imao sam još mnogo prilika, sedeći na drugim sličnim poslovnim sastancimaponekad sam služio kao konsultant, konsultujući ljude i grupe ljudi mogućnostima za ponovno kreiranje sopstvene ličnosti. Ti sastanci su mi dali znanje iz prve ruke, kako izgleda iskustvo bliske smrti. Iskreno, mogu vam reći da su postojali trenutci, kada su direktori kompanija pričali sa svojim timom, na jedan toliko dosadan i bledunjav način, da sam imao utisak kako da su mi se sve dlake na vratu naježile! Ljudi su mi kasnije govorili: ” Šta se tebi desilo tamo? Jel’ tebi bilo dobro na sastanku? Izgledao si kao da si video duha!”
U drugim slučajevima, vodja kompanije je bio rečit i glasan, ali ona atmosfera koju je on stvaro u svojoj kompaniji, bila je hladna i zla, kao najtamniji roman Dina Kunca (Dean Koontz). Njegovo namerno izbegavanje entuzijazma, stvaralo je vlažni vazduh budji i jeze, u prostoriji.
Reč entuzijazam, potiče od grčke reči ENTEOS, što znači BOG U NAMA. Ako to znači reč entuzijazam, možeš i sama shvatiti , šta znači suprotno od reči entuzijazam.
Ponekad, u toku tih sastanaka, ja bih pokušao da upravljam smerom u kojem se priča kreće. Namerno bi ‘ubacio’ u priču nešto divlje i kontraverzno, kako bi stimulisao i ‘polarizovao’ prisutne. I da zapalim nekoliko preostalih sivih ćelija, koje su bile na putu za mrtvačnicu.
Ponekad, sedim i buljim u samoubilačku tugu večernjih vesti i svih gluposti koje se prikazuju, zatim prebacim na drugi kanal , koji takodje prikazuje neke političke depresione izjave i kako je svet tužan, beznadežan i siv. A onda se desi ! Dobijem nagon koji sam hteo! Moj um je konačno digao dupe i razmišlja! Tužno lice sa vesti, ilustruje važnu laž koju sam pričao sebi ceo svoj život: SADA SAM TUŽNIJI ČOVEK, ALI MUDRIJI. Pao sam na lažnu ideju da TUŽNIJI i MUDRIJI idu zajedno. Da napreduju zajedno, rame uz rame. Da neko ko to ne razume, živi kao srećni idiot! Medjutim, to jednostavno nije tačno, da tužniji i mudriji idu zajedno.
Stara pesma ” Limun drvo” , pokrenula je laž u mojoj glavi, kada sam bio mlad. U pesmi, pevača napušta ljubavnik:
” Jednog dana, otišla je bez reči, odnela je sunce. A u tami koju je ostavila za sobom, znao sam šta je uradila, ostavila me je zbog drugog. To je česta priča, ali istinita. Tužan čovek, ali mudriji , pevam tebi ove stihove sad! ”
Pouka ove pesme je: Drvo limuna je veoma lepo, kao i sam život, ali kada se jednom zaljubiš u njega, pazi se! Čeka te gorko iznenadjenje. Zaljubi se u tu prelepu voćku limuna, i naučićeš gorku lekciju. Tužan čovek, ali mudriji sada, možeš čitati večernje vesti. Lekcija je laž.
A istina je, da što si mudriji, to si srećniji, zato što mudrost tako utiče na čoveka. Ako neko postaje tužan, to nije zato što postaje mudriji, već zato što odustaje, diže ruke od svega. Ostavila me je zbog drugog, i zato ja odustajem!
Kada ogorčeni Bob Dilan, peva svojim samosažaljevajućim glasom: ” Muka mi je od ljubavi! ” , njemu nije muka od ljubavi, već od igre žrtvi, koje ljudi igraju, kada nisu dovoljno mudri da zaista vole jedno drugo. Tužniji i mudriji se ne poklapaju. Istina je, da kada postajem mudriji, automatski postajem srećniji. Učim da volim onakvu osobu, koja me ne bi ostavila zbog drugog . Ja ne padam na limun! Možda iskoristim limun za druge stvari, to je radost mudrosti, i to me ne čini tužnim. Mudrost ukazuje na rast, ukazuje na toplo i prijateljsko okupljanje svesnosti, o tome kako Univerzum zaista funkcioniše. Što više shvatam kako nešto funkcioniše, srećniji sam što sam sa tim nečim. Što više znam o Univerzumu, srećniji sam što sm u njemu. Pogledaj samo radost fizičara, Alberta Ajnštajna i Ročarda Fajnmana, koji su znali o uUniverzumu više nego bilo ko. Ljudi koji su najsrećniji sa svojim kompjuterima, su ljudi koji znaju šta sve mogu da postignu sa svojim kompjuterima. Ljudi koji su najsrećniji kada popravljaju kola, su oni koji znaju najviše o kolima. Najsrećniji fan igre, je onaj koji prati tim u potpunosti.
Kada bi bila istina, da što si tužniji, to si mudriji, , ljudska rasa bi još davno počinila samoubistvo. Da bih nastavio da prodajem sebi TUŽNIJI, ALI MUDRIJI laž, morao bih predpostaviti, da je Univerzum u osnovi jedno veoma depresivno mesto za život i da će me mesec i zvezde izneveriti. Kakogod bilo, istina je da one neće nikog izneveriti, suviše su lepe da bi to učinile. To mudra osoba vidi, a tužna neće da vidi.
U svojoj fenomenalnoj knjizi ” Ono što tragaš, te tera da tragaš ” , Šeri Hjubrat piše: ” Mi smo zavisnici od toga da budemo žrtve. Toliko smo privilegovani, da moramo da ignorišemo ogromne oblasti našeg života, kako bi izabrali baš one stvari, koje nisu onakve kakve mi želimo da jesu. Ovaj proces ignorisanja, i selektivne percepcije, navodi nas da vidimo sebe kao žrtve okolnosti. ”
Tuga žrtve, se širi kao loš trač. Sećam se kada sam išao da posetim u bolnici moju ćerko Mardžori, kada se rodila. Gledao sam u nju, dok je bila u prostoriji sa ostalim bebama, gledao bih kroz staklo i video bi čudan dogadjaj. Jedna beba bi počela da plače, a ostale, kada bi to čule, bi takodje počele da plaču. U sledećem momentu, cela soba, puna beba bi plakala. Plač se premneo!
Isto prenošenje vidim u kompanijama , tuga se prenosi kao uplašena, sujeverna vest! Večeras je loš mesec! Širi dalje !Prenesi!
Ljudi prenose loše vesti, a vesti o lošim vestima onda počinju da se šire. Menadžeri su često ti koji potenciraju tako nešto, tako što govore svom timu, da je promena loša vest, i da će biti još promena u budućnosti. Tada možeš videti kako se tuga lagano širi. Menadžeri se onda izvinjavaju zbog promena, izvinjavaju se zbog konkurencije i globalnog tržišta. A onda izgovore najtužniju rečenicu od svih:
Pomirite se sa tim. Kažu da moramo da naučimo da se pomirimo sa situacijom.
Ja predajem seminare za samomotivaciju, kao svoj posao od koga živim. Mada me ponekad, menadžeri kompanija zamole da dodjem, i održim seminar na temu KAKO SE POMIRITI SA TEŠKIM VREMENIMA. Ja odbijam da održim takve seminare. To je poražavajuća ideja, od samog početka. Ona može jedino da ohrabri korporativno samosažaljenje. I ja slušam te ljude koji žele da nauče kako da budu pomirljivi sa teškim vremenima i pitam se odakle im izbor za tu reč- POMIRLJIVOST. Zar se ta reč ne koristi kada se priča o neizlečivim bolestima. Gospodine Čendler, vaša bolest je sada došla u fazu kada ste izgubili kontrolu nad svim vašim telesnim funkcijama, i to je nepovratno. Sve što možete da učinite je da naučite da SE POMIRITE SA SITUACIJOM.Ali ne brinite, sestra Olbrajt, je tu da vam pomogne , kako bi što lakše naučili kako da PREŽIVITE sa vašom novom situacijom.
Ovo isto radimo i u sopstvenim porodicama. Sve što je drugačije i van kalupa je tužno. Tužno je to što smo prebačeni u drugi grad, mi moramo da se selimo, to je tako tužno…Tužno je to što Stefani ide na koledž sledeće godine…Tužno je što tvoj ujak više ne priča sa tvojim tatom..Šta je još tužno? O da, naši susedi se sele…Čekaj, zar njih ne mrzimo? Joj, učiteljica neće biti tu na nedelju dana, pa ćeš imati zamenu, uf to je tako tužno…
Tuga guši i uništava dušu.
Nepotrebno stvorena tuga nas sprečava da živimo naše istinske živote. Biti tužna žrtva javlja u nama osećaj bezbednosti, iako je osećaj baziran na samoporazu. Kada lažemo sebe ovom laži, dovoljno često, zaista iamo osećaj bezbednosti, nego kada govorimo sebi istinu. Kako god bilo, u realnosti to nije bezbednije. Laži nikada nisu bezbedna opcija, jer nas zaslepljuju da ne preduzmemo nikakvu akciju. Pogrešno protumačimo sve što vidimo. Laži kriju mogućnosti. Mi mislimo da možemo živeti u laži jer smo navikli na nju, toliko smo je puta ponovili sebi, da imamo osećaj kao da smo kod kuće, kada je izgovaramo. Istina je ono čega smo postali plašljivi. Istina je sledeće:
TUŽNIJI I MUDRIJI NE IDU ZAJEDNO. istina je da smo srećniji, što smo mudriji, a to ni ne dopuštamo sebi na znanje. Uvek smo mnogo srećniji nego što mislimo, samo se osećamo nesrećni sa onim što imamo, sve dok nam neko ne pokušava oduzeti to.
Izgleda da još uvek nismo shvatili ono šta nas je Ralf Donald (Ralph Donald) pokušavao naučiti : NE ZNAŠ ŠTA IMAŠ, DOK TO NE IZGUBIŠ. Tuga dolazi iz pokušaja da ugasimo sopstvena svetla, ne obrnuto. Tuga dolazi iz toga da ne želiš da znaš, ne želiš da razmišljaš, ne želiš da uključiš mozak. Sreća sa druge strane, dolazi iz toga da si progresivno mudra. Iz obasjavanja svoje svesti sa novim znanjem i moći. Ako je znanje moć, što u naše doba sigurno jeste, onda je sveže znanje bonus moć, energije koji svi volimo da osetimo.
Tužniji čovek, ali mudriji, laže svoju dušu.
