Kada dodjem kući sa posla, umoran i istrošen, ja mogu sebi da kažem: “O Bože, kako sam samo umoran! Ne želim da me deca sad smaraju, samo hoću da vegetiram, totalno sam iscrpljen! ” Te reči će imati definitivni efekat na pokretačku silu u meni, ili, mogu udahnuti sebi malo života, malo višlje ka vrhu lestvica, ka mom duhu i mogu reći: “Ja volim ovaj moj život. Moja deca su tako zabavna. Oni su dobrodošla razbibriga posle napornog dana na poslu, ona su tu da bi me zabavila i oduševila.” Jer, ljudski mozak je u osnovi dizajniran za komediju. Ispoštovaću svoju prijatnu iscrpljenost, ali ću i uživati u svim veselim momentima i smešnim trenutcima porodičnog života. Smejaću se, možda čak i zaplešem! Izbor je uvek tu za mene. Mogu posedovati svoje razmišljanje ili mogu biti žrtva sopstvenih misli. Žrtve doživljavaju misli kao stvari koje im se dešavaju, kao da se misli prenose iz Tokija u Japanu, a ne iz njihove sopstvene volje. Vlasnici kreiraju sopstvene misli. Razmišljanje počinje sa rečima koje biraju, a te reči onda boje sliku koja nam budi duh.
Jedan inspirisani menadžer iz firme TEKSAS INSTRUMENTI, gde smo moj životni trener Denis Diton (Dennis Deaton) i ja predavali kurs o upravljanju uma, setio se da u svojoj firmi zabrani reč ONI na poslovnim sastancima; od tog trena, ta je reč bila neprimerena kao najgora psovka. I vi se možda pitate, kakvu je to moglo napraviti tazliku, na kraju krajeva ONI je samo reč. Ali reči su jače čak i od droge. I bilo je zapanjujuće koliko je razmišljanje ONI protiv NAS nestalo. Kada je reč ONI zamenjena rečju MI na radnom mestu. Francuzi imaju izreku: ONAJ KOJI JE ODSUTAN UVEK JE KRIV. Ova izreka je veoma prosvetljujuća. Primetićeš da osoba koja nije prisutna, je uvek osoba koja se ogovara. Ako neko nije tu da se objasni, on automatski postaje kriv. Medjutim, čim je reč MI preuzela reč ONI, smanjila se netrpeljivost, otudjenje, ozlojedjenost na druge sektore u firmi, a to je samo reč! Prethodno su svi zaposleni koristili reč ONI non-stop:
“ONI nam ne daju da to radimo! ”
” ONI nas ne plaćaju dovoljno ! ”
“ONI nas ne razumeju! ”
Sada govore: “Zašto MI imamo ovakvu poslovnu strategiju ? ”
Kada su to čuli po prvi put na taj način, prva im je misao bila da se sastanu negde i popričaju o tome. Taj menadžer iz firme TEKSAS INSTRUMENTI, je imao toliko uspeha sa tom idejom, da je na kraju pravio broševe, koje su radnici nosili, i na kojima je stajala reč ONI, ali precrtana crvenom linijom .
Iznova i iznova, vidimo kako su moćne reči koje govorimo. Time što menjamo rečenice i reči koje koristimo dok pričamo sa sobom i drugima, menjamo sopstvena iskustva u životu. Bukvalno možemo sesti i posmatrati kako sami sebe osudjujemo na živote koje živimo, sopstvenim rečima koje koristimo. Pitanje:”Zašto MI imamo ovakvu poslovnu strategiju? “, je mnogo jače nego: “Zašto nas ONI teraju da radimo sve to? ” Prvo pitanje stvara vlasnika, a drugo stvara žrtvu. Slušaj svoj jezik dok ideš kroz svoj dan. A posebno obrati pažnju na reč ONI, kada imaš nagon da je kažeš. To bi mogla biti odlična prilika da je zameniš sa reči MI, radi jačeg životnog iskustva. Svaki put kada želiš da izgovoriš reč ONI, razmisli da li bi reč MI, bila moćniji način gledanja na stvari koje ti se upravo dešavaju. Nakon nekoliko “zamena” sa jedne reči na drugu, bićeš impresionirana sa svojom novom navikom, i kako ti ona otvara čitav novi svet. Bićeš ka Džejms Bond (James Bond) sa novim oružijem, tražićeš stalno nove prilike kako da ga upotrebiš. Kreiranje novog sebe počinje našim sopstvenim jezikom.
Nikada neću zaboraviti kada mi je ovo postalo kristalno jasno, po prvi put u životu. To je bio jedan od onih momenata prosvetljenja koje nikad ne zaboravljate. Biznis konsultant, Beki Robins (Becky Robins) je držala kurs o komunikaciji, kada je rekla nešto što mi je povezalo i razjasnilo skoro 11 godina istraživanja koje sam radio o ljudskom razvijanju. ‘Neki ljudi koriste jezik kako bi opisali živote koje vode, a drugi ljudi koriste jezik kako bi stvorili život u kojem žive.’ I to je bilo upravo to. Život za nas počinje našim jezikom. Iza svake akcije stoji misao formirana rečima koje boje sliku. Ovo je za mene bilo potpuno novo otkriće. Ali znao sam da nije novo svima, od tada su mi nekoliko puta pominjali da je napisano da “U početku beše reč”. Naša energija i naši stavovi su stvoreni jezikom kojim mislimo. Uvek možemo da zaključimo odakle je neka osoba, ako slušamo jezik kojim priča. Neki ljudi dolaze iz posedovanja, a neki iz viktimizacije.
Počeo sam da držim jednu svesku gde sam zabeležio jezik kojim govore ljudi koji su visoko na lestvicama – vlasnici, i još jednu gde sam stavio način na koji pričaju ljudi koji su isfrustrirani i u večitoj borbi – žrtve. Vlasnici mnogo koriste reč MOGU. Dok je omiljena reč žrtava NE MOGU. Vlasnici imaju ciljeve, projekte i izazove, dok žrtve imaju probleme, noćne more i dosadne, gnjavatorske obaveze. Vlasnici su rekli da su zauzeti, a žrtve su rekle da su preopterećeni. Vlasnici su dizajnirali život, dok su žrtve pokušavale da zarade za život. Vlasnici su bili uzbudjeni i zapaljeni zbog promena na poslu, dok su žrtve bile zabrinute i neuravnotežene tempirane bombe. Vlasnici su gledali šta mogu da izvuku poučno iz nekog iskustva, a žrtve su pokušavale samo da se provuku kroz to iskustvo. Ova povezanost izmedju jezika i akcije, koju sam video bila je veoma interesantna, a još uzbudljivije je to kako su se životi ljudi promenili na bolje od kako bih počeli da koriste novi jezik. Problemi su postali novi prijekti, poslovi profesije, menadžeri su postali vodje. Ljudi su iskusili slobodu koja je otišla daleko ispred njihove ličnosti. Slobodu da ponovo izume svoje razmišljanje.
Primarni rezultat korišćenja samoviktimizirajućih misli kao što je “Samo da ovo pretrpimo!”, je umrtvljenost. I fizička i mentalna. Život u kome ti moraš nešto da PRETRPIŠ i PREGURAŠ je život neprekidne borbe. Sam vazduh postaje debeli, providni, žele zid kroz koji treba da se probiješ. Možeš ga osetiti dok hodaš, teška borba, nepodnošljiva težina postojanja. Sa druge strane, kada pokušaš da uzmeš sve iz onoga što radiš, to je osvežavajući i energičan život. Postoji promena u energiji, kada se i reči promene. Uvek imaš dva načina da odgovoriš na bilo koju tešku okolnost, kao žrtva ili kao vlasnik. Kada si suočena sa teškoćom, stani i razmisli na trenutak o te dve opcije. Pobrini se da vodiš računa kako stvari opisuješ samoj sebi. Ako se pitaš kako ćeš da prodješ kroz neko iskustvo, zamoli sebe da udahneš malo dublje i da prevedeš svoj jezik u jezik vlasnika. Čisto da probaš! Kao što probaš jaknu koju misliš da kupiš. Probaj da kažeš sebi, možda čak i naglas : “Kako mogu ovo da iskoristim? ” Šta mogu da dobijem iz ovog iskustva?” ” Šta je dar u svemu ovome? ” “Šta je to ovde što me uči nečemu?” Ako slušaš pažljivo svoj problem, počećeš da dobijaš iz njega. Više nećeš želeti da ga pretrpiš i proguraš, uskoro o njemu nećeš ni razmišljati kao o problemu, postaće još jedna mala, ali kreativna prekretnica u tvom životu. A ti ćeš biti komandujući nad tim prekretnicama. Kao arhitekta koji dizajnira novi grad. Ljudi će primetiti da si se promenila.
Postoji jedna reč koja pravi više štete i više žrtava, nego ijedna druga. To je reč TREBA. I ti je nikada ne trebaš koristiti. Bar ne za samomotivaciju. Jer ima sasvim suprotan efekat nego motivacija. Reč TREBA, ustvari poništava tvoju motivaciju na nulu, svaki put kada je koristiš. TREBA je reč koja najviše umrtvljuje u celom srpskom rečniku, to je verbalni bensendin ufiksan pravo u mozak. Kada kažem sebi da treba nešto da poredim, ja ustvari smanjujem sebi šanse za to. Isto važi i za varijacije reči TREBA, kao što su : TREBALO BI MORAM PRIMORANA SAM OBAVEZANA SAM ONI ĆE ME SREDITI AKO TO NE URADIM OČEKUJE SE OD MENE….. Jedan od razloga zašto reč TREBA ne funkcioniše dobro kao energetski pokretač, je njena duboko neprijateljska priroda. Ja nikada ne bih koristio reč TREBA u razgovoru sa prijateljem: “Hej ! Ćao draga! Šta imaš novog? Joj, ti bi trebala malo oslabiti!” Reči su snažnije od droge. I one funkcionišu u mozgu na veoma sličan način. Dok žrtva slučajno uzima trankilizator JA TREBA, vlasnik udiše udah svežeg vazduha – JA HOĆU. Kada radiš nešto zato što to hoćeš, radiš to sa drugačijim duhom. Kada žrtva radi nešto zato što bi to trebala raditi, radi to ozlojedjeno i nemarno, ako uopšte i radi. Žrtva vozi, ali uvek sa jednom nogom na kočnici. Zbog rezultata koje im daje unutarnji jezik koji vode, žrtve većinom slučaja doživljavaju sebe kao osobe koje odugovlače sa poslovima. A onda se pitaju kako je ta osobina postala deo njihove ličnosti. A onda, misleći da je odugovlačenje trajni, sastavni deo njihove svršene ličnosti, oni se nikada ne menjaju. Kako bi i mogli? Pa to je deo njihove ličnosti! Medjutim, odugovlačenje je samo navika. To nije deo ničije ličnosti. LIČNOST JE MIT ŽRTVE. To je mit, koji koriste žrtve kako bi opravdale životni vek pasivnosti. Ovakva vrsta pasivnosti, postaje jedna produžena smrt, samoubistvo. Jezik je stvar života i smrti. Naš život i naša smrt su na udaru, u zavisnosti kako razgovaramo sa sobom. TREBA vodi u depresiju, a depresija ponekad odvodi i do samoubistva, čak i kada ne odvede do samoubistva, vrlo dobro znamo za živu smrt koju iskusimo kada smo umrtvljeni mišlju koja se konstntno ponavlja i govori nam da živimo život moranja. Život stvari koje bi TREBALI uraditi. Kada potražiš priliku da prebaciš svoj jezik sa JA TREBA u JA HOĆU, primećuješ da je to promena vredna tvog života. Duh sa kojim se konektuješ dok to radiš je sama životna sila. Razumevanje i savladavanje načina kojim razgovaraš sa sobom je najvažniji projekat kojeg se ikad možeš dohvatiti. Vidi ako možeš da se navučeš na njega, kao na neki interesantan hobi. Načini ga tvojom uživancijom, umesto nekom dosadnom promenom koju TREBA da napraviš. Nije uvek lako da mentalno preobratiš ono što radiš u ono što hoćeš da radiš. Ako imaš naviku da o sebi razmišljaš kao o robu koji bi trebao da radi stvari, živeti život kakav hoćeš je kao učiti da plivaš po prvi put. Nije sebično i nemilosrdno da živiš život kakav hoćeš. Tvoj strah o tome da si sebična je nešto što ćeš izgubiti praksom, jer ćeš videti koliko ćeš mnogo dobrog doprineti ljudima samo zato što radiš stvari jer to zaista hoćeš. Osetićeš kako te tvoja ozlojedjenost napušta. Osetićeš se ponovo kreiranom, ponovo stvorenom, ponovo izmišljenom. I tvoja će sreća činiti druge ljude srećnim. Kako to može biti sebično. Reći JA TO HOĆU, je obično teško u početku, ali samo zato što još uvek nemaš tu naviku. Tako da ćeš bukvalno morati da foliraš dok je ne stekneš! “Ovo je ono što ja hoću da radim, ovo je moj izbor. Ja sam slobodna kao ptica i danas biram da letim baš ovuda!” Posle nekog vremena počeće ti se činiti realnijim i imaćeš dostup svojoj energiji brže i brže svakog jutra. Stvaraćeš glas vlasnika unutar sebe. Sve što ti je potrebno je praksa. Tvoj glas žrtve će oslabiti vremenom jer ga zanemaruješ. Što ga manje koristiš, to će ti biti čudnije kada ga čuješ. Uskoro, glas žrtve će zvučati pogrešno i neprikladno. Dozvoli sebi da vidiš da radiš ono što želiš da radiš, tokom čitavog dana. Umesto toga da se buniš što moraš da skloniš sneg sa staze u dvorištu, možeš sa sobom pričati šta je ono što želiš da uradiš. Pomisli na čistu stazu. Misli na ono što želiš, ne na ono što ne želiš. Pričaj sa sobom o divnom osećaju koji dobiješ na divnom, hladnom i svežem vazduhu kada je zadatak obavljen, a tvoji mišići prijatno umorni i sneg počišćen. Ti to želiš, znaš da je to istina. Zato priznaj, ti si srećna duboko u sebi, priznaj to. Živiš život onako kako ti hoćeš i sve što ne želiš, možeš da promeniš. Budi svesna koliko zaista istinski uživaš u svakom putu ka cilju, čak i malom cilju. Čak i malom cilju kao što je čista staza posle cele noći padanja snega. Dopusti sebi da vidiš koliko si u tome uživala. Misao o tome da to radiš jer bi to trebala, ili zato što to moraš, je samo stara navika gundjanja naokolo u stilu žrtve. Ponekad ti to donese simpatije i sažaljenja ljudi, ali ne i život kakav si htela. Čak šta više, simpatije koje si pobrala su te dovele do jačeg osećaja samosažaljenja, a te stepenice na dole vode te do same umrtvljenosti.
Slušao sam katoličkog sveštenika nedavno, oca Džeka Spoldinga, koji je obavljao službu o samosažaljenju tokom koje je rekao : “Sklanjajte se sa krsta! Treba nam drvo!” Žrtve konstantno koriste reč preopterećen. One kažu: “Žao mi je što nisam mogao da dodjem na maturu naše ćerke, ali bio sam totalno preopterećen i iscrpljen.”, “Draga, neću doći kući kad sam rekao jer sam jako preopterećen.”
PREOPTEREĆEN je reč koju koristimo da bi opisali situaciju u kojoj se nalazimo, i to je takodje reč koja nas mentalno odvodi još dublje u tu situaciju. To je reč koju koristimo sa drugim ljudima da bi nas oni sažaljevali i cenili našu situaciju: “Razumem ja šta ti pričaš…” -reče mi menadžer jedne firme. “…ali šta ako si baš jako preopterećen?”
“Nepostoji tako nešto kao preopterećenost. Ti nisi preopterećen sve dok to ne kažeš da jesi. Preopterećen je samo reč koju primenjuješ na situaciju.”
“Mhm, garant…”- reče. “Ali u našem poslu, mislim kad bi i ti radio moj posao, mislim da bi i ti bio preopterećen!”
“Ne postoji preopterećenost dokle god ti ne kažeš da postoji. Kad bi bolovao od bolesti koja se zove preopterećenost lekari je ne bi našli u tebi. Kada bi te stavili na sto da te operišu ne bi našli nikakvu preopterećenost u tvom telu, to je zato što preopterećenost ne postoji u telu, postoji jedino u tvom jeziku.”
“A šta onda vlasnik govori kada je preopterećen?” – upita mendžer.
“Pre svega vlasnik nije preopterećen, vlasnik je skoro uvek fokusiran. Fokusiran je obrnuto od preopterećen. Vlasnik zna da može da radi samo jednu stvar po redu. I da bi tu stvar obavio brzo i kvalitetno on ne sme biti preokupiran. On ne sme pokušavati da radi milion stvari odjednom i ništa od toga kako treba.”
Seminari i grupne radionice koje ja održavam su često namenjene korporacijama koje su krenule masovno da otpuštaju radnike. Ogorčenost i ozlojedjenost protiv uprave firme se može seći nožem u vazduhu, tokom mojih radionica sa tim ljudima. Nažalost, učesnici obično imaju hrabrosti da ustanu i govore.
“Šta ako na odeljenju ima samo par ljudi, a menadžeri zahtevaju da svi radimo sve i još više posla!???”- je uobičajeno pitanje. “Šta ako ti tvoj mendžer daje da radiš više nego što ti možeš? Zar ne možeš biti preopterećen tada? Zar nisi nikada bio u govnima do guše od posla??? ”
“Da bio sam, ali me je tu dovelo moje sopstveno razmišljanje.”
Neko ko ima naviku da živi kao vlasnik sopstvenog duha, jednostavno odbija da bude preopterećen. Kada se od vlasnika zahteva da obavi 24 stvari u toku nedelje, a on zna da može obaviti samo sedam, on nije preopterećen time nimalo, on ima 100 reči kojima može odgovoriti na takvu situaciju. Ali on nikad neće izabrati reč preopterećen, jer zna koliko umrtvljujuće to utiče na čoveka. On će možda čak izabrati da ga taj zahtev zabavi. To će demonstrirati veoma visoku evoliciju njegovog duha. U najgorem slučaju, vlasnik će možda biti zabrinut tim zahtevom i videti da ima veoma korisnu priliku da učvrsti komunikaciju sa svojim menadžerom: “Primetio sam da ste mi dali da obavim 24 stvari do kraja ove nedelje, kao što znate ja se uvek obavezujem da obavljam svoje zadatke na najvećem mogućem nivou. Kada sam ispitao ovu listu, uvideo sam da sigurno mogu obaviti sedam stavki sa nje do kraja nedelje, pa sam hteo da vidim sa vama koje su to stvari koje su vama najvažnije, da ih radim tim redom. Ako završim ovih sedam brže nego što sam mislio sigurno ću krenuti da završim i ostale, koliko god mogu da sttignem. Ja se ne žalim niti se vadim sa posla, ja samo želim da sam siguran da radim ono što vi mislite da je najvažnije.”
Ako je takav jedan razgovor održan sa optimističkim duhom i sa nedostatkom kukanja, onda se deifinitivno može razviti jedan obostrano dobar odnos sa menadžerom. Misli na to u drugom kontekstu: šta bi bilo da uveče dodješ kući sa posla i tvoja najmladja ćerka ti pridje i pita te da li bi ti nešto učinila za nju. Ti joj kažeš da bi, a ona izvuče listu sa 10 stvari koje bi htela, i koje bi ti odnele mnogo vremena, a koje uključuju: da je odvedeš do šoping centra, u zoološki vrt, da se igraš sa njom u dvorištu i još mnogo toga. Da li bi se osećala uvredjenom? Da li bi zajecala: “Prekini da me opterećuješ i zatrpavaš obavezama! ” ili ” Ti me opterećuješ!!!” Verovatno da ne bi tako reagovala. Tebi bi to najverovatnije bilo zabavno. “Heeej, stani malo šećeru! Ne možemo sve to raditi večeras, jako sam srećna što želiš da radimo sve to ali sad je vreme za spavanje i ja sam se upravo vratila sa posla. Hajde da izaberemo jednu stvar a liste, koju ćemo večeras da radimo, a druge ćemo sačuvati za kasnije.’ To ne bi bio razgovor ispunjen besom i ozlojedjenošću, pa zašto onda mora biti tako na poslu? Zato što je to navika. Lažna ličnost, dizajnirana da opravdava život bez akcije. Zato, sledeći put kada ti tvoj menadžer da da radiš više nego što možeš, samo se seti da se nasmeješ, osetiš mnogo ljubavi i kažeš mu: “Heeej, stani malo šećeru!”
Preopterećenost postoji samo u našem umu, to je samo reč i jedini način da presušiš tu reč iz sebe, je da zavrneš cev koja se zove REOPTEREĆEN. Jedna od najupotrebljenijih reči, koje žrtve koriste je: UVREDJEN. Žrtve su uvredjene. Lako i često, tokom celog dana. One mogu biti uvredjene na milion načina: dok slušaju radio i voze se na posao, kada dobiju neki e-mail od menadžmenta, takodje se mogu uvrediti nečim što je neko rekao za vreme pauze za ručak, ili odluke koju je doneo njihov partner. Ja znam tu naviku uvrdjenosti, i znam kako me to iscrpi energiju i istroši. Biti uvredjen, znači predati se na milost i nemilost brutalnoj moći drugih ljudi. Dati ljudima dozvolu da te ceo dan čine ozlojedjenom. Pomisliti ili reći rečenicu: “To me vredja!” je direktni napad na sopstveni duh. Vlasnik duha ima malo drugačiju naviku što se tiče ove teme. Vlasnik kaže: “Ti me ne možeš uvrediti.” Čak i kada se neko izvini vlasniku, što ga je uvredio, vlasnik odbija da igra tu igru:
“Nisi me uvredio, “-kaže vlasnik .”Ti me ne možeš uvrediti. Ja ti ne dajem to pravo.”
“Ma hajde sad! “- kaže čovek koji se izvinjava. -“Siguran sam da sam te jutros uvredio, samo sam došao da se izvinem, takodje hoću da se izvinem i za uvredu na nacionalnoj osnovi.”
“Nije me ništa uvredilo.”- reče vlasnik.
“Čak ni moja nacionalistička uvreda???”
“Ne.” Videvši da osoba nije zadovoljna, vlasnik dodaje: “Zaista me nisi uvredio, jer ti mene ne možeš uvrediti, ja ti jednostavno ne dajem to pravo. Kako god bilo reći ću ti ovo: ti jesi uvredljiva osoba i što se tiče one rasističke šale, upamtio sam te. Ali molim te pokušaj da vidiš, ovo ima samo veze sa tobom, ne sa mnom. Ja sam sasvim u redu.”
Slična situacija se desila nedavno dok sam gledao šou Meta Laudera (Matt Lauer), koji je uporno pokušavao da natera oca, poznatog igrača golfa Tajgera Vudsa (Tiger Woods) da prizna kako je bio uvredjen nekim opaskama koje je izjavio protivnik njegovog sina, igrač Fazi Zeler (Fuzzy Zoeller). Fazi Zeler je profesionalni golf igrač, koji je usred ubedljivog poraza od strane crnog super star igrača Tajgera Vudsa, ozlojedjen i besan izjavio neke rasističke komentare. A otac Tajgera Vudsa, je odbio da bude žrtva svega ovoga, u šou koji sam gledao. Met Lauder ga je navodio da kaže kako je uvredjen na sve te Fazijeve izjave o njegovom sinu, ali on je rekao da on nije uvredjen. On je rekao da su uvrede Fazijev problem, ne njegov. Te izjave ga nisu doticale ni malo.
“Ali on je uvredio vašu kulturu!!! ” – reče Met Lauder.
“Ne, nije.”- reče gospodin Vuds. “Moja kultura je sasvim dobro. Fazi Zeler je taj koji ima problem. Ja nemam.”
Medijski lovci na žrtve se često isfrustriraju kada im plan pokvari pravi vlasnik. Postaje im neprijatno kad ne mogu da nagovore svog gosta da bude žrtva nečega. Mogli ste videti sjaj na čelu Meta Laudera, dok je stariji i elegantni gospodin Vuds, odlučno odbijao da postane viktimiziran. To je bio redak, zanimljivi trenutak na televiziji. Elenor Rozvelt je rekla: “Niko me ne može učiniti inferiornijim ,osim ako mu ja ne dam dozvolu za to’
Posmatraj sopstvena osećanja kada sledeći put kažeš nekome da si uvredjena. Vidi da li možeš da preokreneš svoje razmišljanje. Potrebno je malo prakse, ali ja ti obećavam da ti to možeš. Vrati odgovornost natrag na osobu koja je vredja. Stani snažno ispred uvredljivog ponašanja i odbij da budeš njegova žrtva. Odbij da od tebe prave mučenicu i nekog koga treba sažaljevati i vrati sve to na osobu koja je to i pokrenula, pa nek se ona izbori sa time, ne ti. Ti onda izumi novu sebe, kojoj je lako da kaže: ” Niko me ne može uvrediti. ”
Pošto žrtva koristi unutarnji jezik koji reflektuje pokušaj da zadovolji druge ljude, ona uvek završi tako što ih prezire. A zatim im se pokušava osvetiti tako što ih ogovara iza ledja. Niko ne uživa u životu koji se sastoji od dodvoravanja očekivanjima drugih ljudi. Vlasnik ne mari toliko o mišljenju drugih ljudi. S’toga se vlasnik ni ne boji drugih ljudi. S’toga, vlasnik je slobodan da još više voli druge ljude. Čak i kada je u prisustvu razuzdane žrtve, koja mu pokušava namestiti zamku, vlasnik se ne vredja jer on ne briga šta žrtva misli o njemu. Vlasnici koriste nepoštovanje druge osobe kao svoj izazov, koji ih može lansirati još višlje na lestvicama. Ti možeš izumeti novu sebe, kao nekog ko o svemu u životu priča kao o daru, o nečemu iz čega se uči. Izvoru dragocenih izazova. Možeš koristiti varijacije ovih rečenica: “Ja koristim život i život je prilika.”
Kada se probudiš ujutro, automatski poželi dobrodošlicu svom dahu. I zapamti: originalni prevod reči SPIRIT (eng. duh) je dah. Zahvalna za još jedan dan, naučićeš da novi dan gledaš kao potpuno novi život u mikrokosmosu. Rodjen sam sa Suncem ujutro, i umreću u sa svršetkom dana kada večeras zaspim.
Bićeš srećna ako poslušaš reči filozofa Seneke koji je rekao : “Broj svaki dan kao zaseban život.” Ili filozofa-trenera Džona Vuda (John Wood) : “Od svakog novog dana napravi jedno remek delo.” U herojskom pohodu, da svaki novi dan načiniš remek delom, dostićićeš visoki nivo inspiracije i radosti. Postoji namerna veza sa duhom. Uskoro ćeš po navici nalaziti nove načine da budeš inspirisana. Ne postoji veći nalet energije, nego što je nalet inspiracije. O tom stanju uma je pisao ruski novelista Vladimir Nabokov ( Vladimir Vladimirovich Nabokov) kada je rekao: “Iskusiš eksplozivnu senzaciju divlje magije ,kao neko unutrašnje vaskrsnuće, kao da je mrtvak oživljen, svetlucajućom drogom, koja je brzo pripremljena u tvom prisustvu.”
Žrtva je sa druge strane suprotno od inspirisana. Žrtva je obeshrabrena, ova obeshrabrenost se spontano radja iz jezika koji žrtva koristi da bi opisala život. “Život nije fer.”- zaključuje žrtva. “Ja ne koristim život, život mene koristi.” Žrtva misli: “Ja nisam tražila da se rodim, niko me nije pitao da li hoću!” Kada se nešto negativno i razočaravajuće desi žrtvi, žrtva to objašnjava na ovaj način: “To ti je život! Sve što je lepo kratko traje .”
Reč ŽIVOT, žrtva uvek koristi da bi opisala neke najgore i najtragičnije stvari. Nakon što je neko vreme pričala i mislila o životu, žrtva postaje obeshrabrena. To je tema koja je spušta na dno. Na primer, žrtva dolazi u ponedeljak na posao sa rukom u gipsu, ako ja pitam šta je bilo, žrtva će odgovoriti:
“Ma ne pitaj ! Popravljao sam klimu na krovu i pao! E, šta ti je život ! Ako nije ovo , onda je ono, jel’ tako? Život je samo jedna prokleta stvar posle druge! ”
Samo ako ti tako kažeš.
