Ovaj post sam preuzeo od Mel Švarc
Često sam konsultovala ljude koji su bili opsednuti svojom potrebom da budu savršeni. Naučila sam da je njihova potera za perfekcijom zapravo maska za njihovu nesigurnost.
Ona postaje priča: Ja nisam dovoljno dobra samo ovakva kakva sam.
Kada to činimo mi sebi sudimo.
Obično nastojimo da budemo savršeni kada želimo da nadomestimo osećaj neadekvatnosti.
Ljudi koji žele da budu savršeni obično imaju preuveličani osećaj sopstvenih nedostataka.
Tipično su u ranom detinjstvu primali poruke da nisu dovoljno dobri. I onda su oldučili da će samo ako budu savršeni biti nedostižni za druge.
Sa takvim uzrokom, na perfekcionizam možemo gledati kao na kompenzaciju za iskustva iz ranog doba života – talase kolapsa – koji su narušili nečiju dobro-bit I samopouzdanje.
Kao reakcija kompenzacije, žudnja ka perfekcionizmu je veoma pogrešno shvaćena kao rešenje.
Perfekcionisti smatraju da su drugi ljudi nekako bolji od njih ili superiorniji, I stoga oni moraju biti bez ijedne mane kako bi ih sustigli.
Ovo je duboko uništavajući mit.
Individue koje tragaju za perfekcionizmom su mnogo više osetljivije na osudu drugih. Čak šta više, te osude su u većini slučajeva samo u njihovoj mašti.
Svako ima svoje mišljenje, ali uzdizati nečije tuđe mišljenje do statusa sudije jeste potpuno blesavo. Naposletku, neko drugi nam ne može zaista suditi osim ako njoj ili njemu ne predamo moć sudije.
