Koje od ova dva vidite?
Budite voljni da primetite lepotu.
Kada idem na posao, vozim seoskim putem I prolazim pored jedne kuće, u čijem dvorištu živi porodica paunova. Jednog jutra dok sam prolazio, majka paunica prelazila je put sa svojim bebama. Zaustavio sam auto kako bi uživao u zapanjujućoj azurnoj boji malenih ptica, koja se brilijantno sijala na jutarnjem suncu. Divio sam se veličanstvu predamnom, I zahvalio se Gospodu za priliku da započnem svoj dan ovim fenomenalnim prizorom. Sa druge strane paunova, još jedna kola su se zaustavila. Vozač tih kola nije bio baš tako zadovoljan ovom malom paradom. Ona je bila u žurbi, a marš paunova je za nju bio samo još jedan izvor frustracije. Žena je sedela u kolima, gunđala I pravila grimase nezadovoljstva dok je čekala da paunovi pređu put. Čim su ptice dosegle drugu stranu puta, ona je nagazila na gas I otškripala gumama dalje.
Kako je to interesantno, pomislio sam, da smo ona I ja prisustvovali identičnoj sceni, a protumačili je na sasvim drugačije načine. Setio sam se metafore Džejmsa Alena: Dva čoveka gledala su kroz rešetke zatvorskog prozora. Jedan je video blato, drugi zvezde.
Sve što vidimo je naša tvrdnja vrste vizije koju koristimo da bi to i gledali. Možemo videti svet ružnoće, ili svet lepote, I naćićemo brdo razloga kako bi dokazali našu tačku gledišta. Mi ne verujemo u ono što dokazujemo; mi dokazujemo ono u šta verujemo.
Postoji ogromna lepota koja je sada pred vama, ali vi morate biti voljni da je vidite. Morate otpustiti vaše argumente I žalbe zašto iritantne ptice uvek blokiraju put kojim prolazite, I razmotrite da je su te ptice možda izvanredni dar, ako ste spremni da ga primite. A onda ta ‘ometanja’ mogu postati najbolji deo vašeg dana.
Kako svet koji vidite reflektuje viziju koju koristite kako biste ga videli?
Afirmišimo: Ja tražim lepotu, dobrotu, I istinu, I to je upravo ono što pronalazim.
