Stiv Čendler - Poglavlje prvo: Gde si naučio svoju priču?

priča o vama prvi deo     – skinite mp3 audio zapis prevoda  Kliknite desnim dugmetom miša na gornji link i izaberite iz pomoćnog menija opciju za snimanje. Audio je u mp3 formatu i može se slušati u svakom plejeru, mobilnom uređaju ili na kompjuteru.

“Svako dete se rađa kao umetnik, fazon je ostati umetnik.” – Pikaso.

Postoji mesto čistoće u svakom ljudskom biću koje često posećujemo u detinjstvu, ali ga dobronamerni roditelji i odrasli u našem okruženju, oteraju pričom u zaborav, jer žele da odrastemo i da se uklopimo.

Zamislite da ste vi to dete, i da vaši dobronamerni roditelji žele da krenete sa stvaranjem vašeg života; da li su oni zaista hteli da oblikuju vaš život ili vašu priču? Možda su hteli da imaju mogućnost da ispričaju priču o vama svojim prijateljima i porodici, tako da je za njih bilo pogodno da vaša priča krene što pre. Njih zadovoljava samo neka bitna priča o vama. Ne možemo kriviti nametače priče, oni su vas primorali na pričanje priče zato što su mislili da vam je ona potrebna kao oprema za vaše preživljavanje. Malo su znali o tome da će ta priča, Priča o Vama, stati na put svemu što ste ikad poželeli, bukvalno svemu. Ko sam ja da vami kažem tako nešto o vašoj voljenoj životnoj priči? Pod jedan: da ste je izmislili, i pod dva da vam staje na put.

Recimo da sam ja Čarli Lao. Ja nisam bukvalno Čarli Lao Pošto je on umro 1994-te. Ali Čarlijeva priča je priča koju sada želim da ispričam o sebi i to je poenta. Mi smo prvo priče koje pričamo, a potom postajemo priče koje drugi pričaju o nama. Igrač bejzbola Čarli Lao, je bio trener udaranja u bejzbolu, koji nije znao kako da postigne udarac. Isto tako sam ja bio životni trener koji nije znao kako da živi. Čarli Lao je postao jedan od najuglednijih trenera udaranja bejzbol palicom svog vremena, iako dugo vremena zaista nije znao da udari loptu. Do tada je bio doživotni ‘180 udarač’ (prosek udaraca u bejzbol sezoni koji je vrlo nizak) sve do 1962. Tada je radikalno promenio svoj stil udaranja palicom kako bi dobio posao od tima ‘Baltimor Oriols’. U svom očajanju zbog slabih rezultata Čarli je usvojio zastareli položaj tela igrača iz devetnaestog veka, sa nogama široko razdvojenim i leđima povijenim skoro paralelno sa zemljom –  čoveče, Čarli je izgledao zaista uvrnuto! Ali sada je uspevao da pogodi loptu.

Konačno je uspevao da pogodi, jer kada je prihvatio taj zastareli položaj tela u igri, on je oživeo. Imao je dva pogotka i na kraju je postao glavni udarač 23. juna 1962. I četvorostruko postigao dvostruke udarce u igri 13. jula te iste godine, čime je postigao rekord lige. Njegov prosek je skočio na 294, on je naučio da udara. I uskoro je bio sposoban da podučava ono što je naučio.

Njegova knjiga “Kako udariti trista” je zamenila knjigu Teda Vilijamsa “Nauka udaranja“, kao biblija udaranja palicom. Kasnije je naučio Džordža Breta da postigne prosek ‘400’, mnogo puta za redom. Pričalo se da je sada Čarli najbolji trener udaranja loptice ikad.

Čarli Lao očito nije prirodni talenat. Film o bejzbolu “Prirodni talenat” nikad ne bi bio inspirisan Čarlijem. Ali on je naučio iz svojih napora. Naučio je mnogo više o udaranju nego takozvani ‘prirodno talentovani‘ igrači koji nisu imali potrebe za naporom. Možda u bolu i naporu mi ljudi najviše rastemo. I možda je to razlog zbog kojeg su najbolji treneri, treneri koji su imali mnogo neuspeha. Skoro svi najbolji sportski treneri su ljudi za koje nikada niste čuli kao igrače.

U svojoj knjizi “Mit o mentalnoj bolesti” fantastični psiholog Tomas Sez kaže: “Svaki čin svesnog učenja zahteva voljnost da se podnese povreda sopstvenog samopoštovanja. Zbog toga deca pre nego što postanu svesna sopstvene samovažnosti uče tako lako. I zbog toga starije osobe, pogotovo ako su tašte ili važne, ne mogu uopšte da uče.”

Odrasli ljudi su skoro uvek tašti i važni, zar niste to primetili? Oni ne žele da priznaju da ne znaju nešto. Njihova priča zavisi od toga da su već naučili sve što je bitno. Oni povezuju osećanje samopoštovanja, sa osećajem kompletnosti, kao fino završen posao. Uzmimo na primer veoma važnu priču o Vama za primer. Priču o vama su vam prvo ispričali vaši roditelji ili staratelji. A onda ste je interno ispričali sami sebi. Iznova i iznova. Ali ono što su vaši roditelji mislili da ste vi, je izmišljotina. To je bilo bazirano na njihovim sopstvenim strahovima. Strahovima koje su imali vaši roditelji, da vi nećete ispasti kako treba. Ovih dana se često pitam da li je iko ikada “ispao“. Čujem da ljudi govore, čak i za decu koja su u tridesetim: “Mislim da će ispasti kako treba, bar se nadam u svakom slučaju.”

Šta oni zaista govore, ti roditelji? “Nadam se da neće postati serijski ubica, pojaviti se na nacionalnoj televiziji i osramotiti me.” To bi bio loš kraj za sopstvenu priču roditelja. Oni su njihove priče, ti roditelji nisu ono što jesu, već priče o onome što jesu.

Realnost toga koliko vam priča o vama oduzima moć, obično se pokaže kada imate veliki problem. Ako vi sada trenutno imate problem, veliki ili mali, možda ćete poželeti da ga se prisetite. Ja ću vam pokazati kako da ga se brzo rešite. Zato što ja verujem da je ono što vas sprečava da ga rešite  priča o vama.

Kada sam razgovarao sa mojom prijateljicom Meri-En saznao sam da brine o sopstvenom velikom problemu. Ona je bila advokat sa velikim slučajem ispred sebe. I nije mogla da skupi volje da obavi svo istraživanje i papirologiju koja je trebala da se obavi. Njena priča joj to nije dozvoljavala. Njena priča je glasila da ona uvek odugovlači. Njena priča je govorila da ona uopšte nije pravi, odrasli, odgovorni advokat. Nego pomalo lažni advokat. To je bila njena interna priča o sebi, koju je ona živela iz dana u dan. Ja sam bio Meri-Enin životni trener, i bio sam veoma sličan Čarliju Lau u tome što sam naučio novi stav za sebe, baziran na mojoj prethodnoj nesposobnosti da postignem poen. U igri života, ja sam godinama postizao najslabije udarce, ali moj novi igrački položaj mi je dao nešto više ubrzanja.

“Ta tvoja priča o odugovlačenju nije istinita.” – rekao sam Meri-En.

“E baš jeste,” – rekla je – “to sam ja.”

“To je samo priča.”

“Da, ali ja kažem da je to moj istinski identitet.”

“Da li želiš da rešiš svoj trenutni problem?”

“Naravno, pa zbog toga i radimo zajedno. Da li ti znaš kako da ga rešim?”

“Da. Znam kako ga možeš rešiti.”

“Kako?”

“Nadjačaj ga”

“Šta?”

“Nadjačaj ga.”

“Šta tačno misliš pod time?”

“Preduzmi masivnu akciju sa divljeg, visokoenergetskog stanja koji  će umanjiti problem i preplaviti ga. Budi nekulturna prema problemu.”

“Želiš da budem nekulturna?”

“Da.”

“Kako to misliš?”

“Nemoj preduzeti prikladnu količinu akcije. Preduzmi akciju koja je apsurdno neproporcionalna problemu. Osramoti problem. Nokautiraj ga iz svemira. Smoždi ga. Masakriraj ga. I onda ga rasparčaj na atome rasturajućom energijom. Kreni ludački na njega i potuci ga do korena. To ti je moj savet.”

Meri-En je počela da se smeje. Ali, takođe se i zainteresovala.

“Mogla bih ja to.” – rekla je puna nade.

“Naravno da bi mogla.” – rekao sam.

“Ali to ne bih bila ja…”

“Opet počinješ.”

“Šta? Šta ja to radim?” – pitala je.

“Mešaš sebe sa svojom pričom. Ti nisi tvoja priča, tvoja priča je izmišljena.”

“Ko sam ja?”

“U ovom slučaju bićeš ona koja proždire problem. To je ono što ćeš ti biti.”

“Ja bih to mogla, zar ne? Ok, ja to mogu.”

I zaista je učinila to. Meri-En je očistila stolove, pripremila i organizovala svoju kancelariju za čistu akciju. Došla je rano na posao, i umesto da pokuša da proceni koliko energije treba da posveti ovom projektu, umesto da pokuša da bude prosečna, prilagođavajući svoju energiju proporcionalno projektu pred njom, ona ga je preplavila. Krenula je kao luda. Non-stop. Sati i sati maničnog, ludačkog rada. Mrzela je problem i koristila je čistu energiju da ga rasturi. I nije ni stala na tome. Takođe je pokrenula i druge. Obavljala je maratonske pozive telefonom da bi uključila i energije drugih ljudi. Tražila je pomoć i dobila je. Smejala se i smejala dok je kidisala na problem. Problem nije imao nikakve šanse. Problem je probao da kaže:

“Ali, ali, ali, ali…”

A ona je samo viknula: “Začepi! Evo ti još i ovo!” – i onda je zadala svom problemu još stotine udaraca.

Kada sam se posle nekoliko nedelja sastao sa Meri-En pitao sam je kako je prošla parnica. I ona je rekla:

“Ja sam pobedila. Ubedljivo. Svi koji su učestvovali su bili zapanjeni. Druga strana je bukvalno odustala. ‘U paklu ne postoji Furija‘ rekla bih.”

“‘U paklu ne postoji Furija‘ – šta ti to znači?”

“‘U paklu ne postoji Furija ravna poniženoj ženi.‘” (prim. prev.: fraza iz pesme Vilijama Kongrejva ‘The mourning bride’ iz 1697, u engleskom označava da ne postoji ništa opasnije od besa ponižene žene)

“Što osećaš da si bila ponižena?”

“Ponizio me je moj problem. Ismevao me je i ponizio. Učinio me je da se osećam manjom nego što jesam. Postojala je mala devojčica u meni o kojoj niko nije brinuo. I ja sam dozvoljavala toj maloj devojčici da poveruje u kojekakve negativne stvari o sebi: da nije bila pogodna za svet odraslih, da nije bila dovoljna, i da je neko ko stalno odugovlači.”

“To su samo priče.”

“Tako je.”

“I koja je tvoja nova priča?”

“Interno?”

“Da, počni odatle.”

“Nije mi potrebna i ne želim priču. Želim da budem sposobna da samo krenem u direktnu akciju. Akciju oslobođenu priče zasnovanu na svrsi koju odaberem.”

“A šta je sa eksternom pričom?”

“Ja sam najoštroumniji i najbolje pripremljeni advokat u gradu.”

“Eto vidiš.”

“Ali da li je to istina?”

“Ti reci meni.”

“Jeste, ali i nije. Ali kako sam uspela to da postignem ako to nije istina?”

“Ti si ga učinila istinitim u momentu kada si preduzela akciju. Možeš učiniti bilo šta istinitim u momentu. Samo otidi na to mesto  čistoće i moći, zapamti to. Ali moraš ući u momenat i izaći napolje iz svoje priče.”

Kada doktor Tomas Sez kaže, u citatu koji smo ranije naveli, da morate da nanesete povredu svom samopoštovanju da bi naučili nešto novo, on je u pravu. I kada kaže da je to razlog iz kog odrasli mrze da uče bilo šta novo, i onda je u pravu. Jer podsvesno odrasli znaju da će morati da povrede sebe, ili, da kažemo to drugačije: moraće da odustanu od svoje priče.