Što duže imam neku naviku, tolko je teže da je se odviknem. Ljudi imaju loše navike, kojih bi želeli da se reše, ali pošto ne žele da preduzmu neophodnu akciju, počinju da lažu u vezi svojih navika. Lažu sami sebe, a to je najdublja i najdestruktivnija laž koja postoji. Zato što zaustavlja svaku šansu, za pravu promenu. Na primer, ljudi će reći:
Ja imam ovu naviku toliko dugo, da ne mogu ni da zamislim svoj život bez nje. Svi znaju da što duže imaš neku naviku, to ju je teže ukloniti.
Možda svi znaju, ali to nije istina.
Moja prijateljica, Lindzi Brejdi, je terapeut za hipnozu. On je veoma poštovan i uspešan, u otklanjanju neželjenih navika, iz života ljudi. Njegova početna stavka je:
Naša percepcija, odredjuje naše ponašanje.Ako sebe vidimo kao nepušače, nikada nam ne bi palo na pamet da pušimo. A ako vidimo sebe, kao ljude koji puše, živećemo u skladu sa time. Tako funkcioniše mozak. Desni mozak vizualizuje stvari, dok leva strana mozga smišlja načine kako da to realizuje. Mozak to radi po ceo dan. Ako mi umislimo, da je tamni žbun, koji se po noćnom vetru njiše tamo-vamo, ustvari medved, onda je naš strah stvaran, stvaran kao da tamo zaista stoji medved. Zato što je mozgu bitna percepcija,koliko i spoljašnja realnost. Za mozak, percepcija jeste realnost. Ako ti umisliš da je nešto što sam ja rekao, kritika za tebe, onda je to zaista tvoja stvarnost, čak, iako ja nisam to mislio. Za mozak, percepcija je sve. Ključ za eliminisanje navika , je da promenimo svoju percepciju. Da bi videli sebe kao nepušače, ljude koji ne piju alkohol, mi moramo promeniti celokupno svoje životno ponašanje u jednom treptaju oka. Oko precepira jednu sliku, onda se njegovo krilo zatvori, nakon novog reprogramiranja, ono se otvori u potpuno novoj percepciji, potpuno novom životu. Sve što treba da uradimo, je da pošaljemo mozgu sliku, onoga što želimo, ponašanja kakvo želimo. Vizualizuj ga kao da je već to tvoja navika, u sadašnjosti, ne u budućnosti, u sadašnjosti. Vizualizuj onu sebe koja je potrebno da budeš, da bi tvoja namera bila ispunjena u sadašnjosti. Posle toga, radi se samo o praksi. Dovoljno vizualizacije stvara jasnu nameru. Što je dublja namera, dublji je osećaj svrhe, a praksa vodi do duše. Nije bitno koliko dugo imaš naviku.
Stručnjak za promene u ponašanju, Lindzi Brejdi, kaže, da žena koja ima 90 godina, a pušila je od svoje dvadesete, prolazi kroz identičnu krizu, kao i žena od 20 godina, koja je pušila od svoje osamnaeste. Pitanje je samo, da li sam ja spreman, da živim novu percepciju i svrhu. Onda kroz lagano, radosno ponavljanje nove navike, ja održavam novog sebe. Potvrdjujem svoju sadašnju percepciju, kroz lagano ponavljanje. I posle malo vremena, nova navika se useli, i počne da se potvrdjuje sama, bez imalo moje pomoći. Promeniti je ništa. Održavati je sve. Od vrha uma, do dna duše, novi način življenja postaje deo mene.
Tom Piters je jednom napiso, u svojoj novinskoj kolumni, o zameni navike:
‘Jednog jutra, u Hjustonu, pre skoro pet godina ja sam bio potpuni lenjivac za vežbanjen. Jednog jutra, bez nekoh posebnih razloga, sam ustao u pet ujutro, i započeo svoju prvi trening brzog hodanja. Samo 11 minuta kasnije, ja sam već bio navučen na brzo hodanje. Svakog dana ,plašio sam se da ću se predomisliti i ponovo odustati od vežbanja. To je obaveza za ceo život, koja nekim danima izaziva bol. Na primer: Dok pišem ovo, napolju je jako hladno, pada kiša i kasno je. Medjutim, od ovog jutra, ja sam postao bez zezanja, pravi vežbač, svetskog nivoa, krajnje uporan. Zaista je tako jednostavno, kunem se.’
Tom Piters je upravu, zaista jeste tako jednostavno. Ljudi se promene u nano sekundi Ljudi se pretvaraju iz pušača, u nepušače u instant sekundi, ljudi od pjanca postaju trezni, u roku od jednog otkucaja srca, dokle god srce još uvek može da kuca. Ljudi se odviknu svojih lekova, onog trenutka, kada i poslednju šaku tableta, bace u wc šolju, dok gledaju kako nestaju u kovitlacu vode. Baš kao što i bivše navike nestaju u potpunosti. Nije bitno da li sam ja imao moju naviku 20 godina ili dve godine, proces odvikavanja je potpuno isti. Koliko dugo sam nešto radio, ne znači ništa, dok akcija koju preduzmem, da bih stvorio svoju novu percepciju, znači sve.
Sećam se, kada sam bio dotučen čovek, koji se svakodnevno napijao, nisam ni mogao reći zašto to uopšte radim, to je bila jedna veoma uobičajena i popularna navika. Dotučeni ljudi, hodaju u snu, životnim putem, bez imalo razmišljanja, niti osećaja svrhe. A onda sam jednog dana, primio iskreno, osvežavajuće pismo, od prijatelja, i moja percepcija je počela da se menja. Posle nekog vremena, ja sam bukvalno mogao da vidim sebe, kao nekog ko je trezan, nedrogiran i srećan. Mogao sam to da vizualizujem.
Mogu ja to !- govorio sam sebi.
JA MOGU DA BUDEM TO ! -I MOJA PERCEPCIJA JE POSTALA MOJA REALNOST.
Laž je, da što duže imam neku naviku, teže je otklanjam. Istina je da što duže imam neku navuku, to mi je zabavnije da je otklonim.
