Ostavljeni u samoći, nećemo preživeti.
Ultimativni razlog zbog čega nam ljubav I saosećanje donose najveću sreću, je jednostavno taj što ih naša priroda ceni iznad svega drugog. Potreba za ljubavlju leži u samom temelju ljudskog postojanja. Rezultuje iz duboke međuzavisnosti koju svi mi delimo jedni sa drugima. Koliko god jedna osoba bila sposobna I vešta, ostavljena u samoći, on ili ona neće preživeti. Koliko god je neka osoba živahna I individualna u toku svojih najprosperitetnijih perioda u životu, kada je jako stara, mlada ili bolesna, osoba mora zavisiti od podrške drugog.
Međuzavisnost je naravno, fundamentalni zakon prirode. Ne samo viši oblici života, već I mnogi majušni insekti su takođe socijalna bića, koja bez ikakve religije, zakona i obrazovanja, preživljavaju uz pomoć zajedničke saradnje bazirane na urođenom prepoznavanju njihove međupovezanosti. Najsuptilniji nivo materijalnog fenomena je takođe vođen međuzavisnošću. Čak šta više, svi fenomeni – da li iz okeana, oblaka, ili šuma koje nas okružuju – se uzdižu u zavisnošću naspram suptilnih obrazaca energije. Bez njihove prikladne interakcije, oni se rastvaraju I trule.
Baš zbog toga što je naše ljudsko postojanje toliko zavisno od pomoći drugih, naša potreba za ljubavlju leži na samim temeljima našeg postojanja. S’toga nam je potreban istinski osećaj odgovornosti, I iskrena briga o dobrobiti drugih.
Moramo razmisliti o tome šta smo mi, ljudska bića, zaista? Mi nismo objekti mašine. Da smo barem malo mehanički entiteti, onda bi mašine mogle olakšati svu našu patnju I zadovoljiti sve naše potrebe. Kakogod, pošto nismo striktno materijalna bića, greška je staviti sve naše nade za sreću samo u ruke spoljnih razvijanja. Umesto toga, mogli bi razmisliti o našem poreklu I našoj prirodi, kako bi shvatili ko smo, I šta zahtevamo.
Izraz ljubavi je takođe veoma važan u vreme rođenja. Pošto je prva stvar koju radimo to, da sisamo mleko iz majčinih grudi, mi prirodno osećamo bliskost prema njoj, I ona mora osetiti ljubav za nas da bi nas mogla hraniti pravilno; ako ona oseća bes ili ozlojeđenost, njeno mleko neće teći slobodno. Onda tu postoji I još jedan kritični period – razvoj mozga; od samog rođenja, pa do treće-četvrte godine starosti, u toku kog perioda je fizički kontakt pun ljubavi najvažniji faktor za normalni rast deteta. Ako dete nije nošeno, grljeno, maženo ili voljeno, njegov razvoj će biti onesposobljen I mozak mu neće sazrevati pravilno.
Kako deca stare I polaze u školu, njihova potreba za podrškom mora biti pružena od strane učitelja. Ako učitelj, ne samo što primenjuje akademsko znanje na detetu, takođe preuzme I odgovornost pripremanja učenika za život, njeni ili njegovi učenici će osećati poverenje I poštovanje, I ono što su naučili ostaviće neizbrisivi trag u njihovim umovima. Sa druge strane, zbog učitelja kome nije zaista stalo do svojih učenika, učenici nemaju dobrobit.
Danas, mnoga deca odrastaju u nesretnim domovima. Ako ne prime prikladnu pažnju, u kasnijim godinama retko da će voleti svoje roditelje, I takođe, veoma često neće voleti ni sebe. Ovo je veoma tužno.
Na kraju krajeva, pošto dete ne može da preživi bez brige drugih, ljubav je za njega najlekovitija stvar. Sreća u detinjstvu, olakšanje mnogih detetovih strahova, I zdravi razvoj njegovog samopouzdanja, zavise direktno od ljubavi.
Čak I kada razgovaramo svakodnevno u životu, ako neko govori sa ljudskim osećanjima, mi uživamo da slušamo tu osobu I rado odgovaramo; čitav razgovor postane zanimljiv, ma koliko je možda nevažna tema. Sa druge strane, ako neka osoba govori hladno I grubo, osećamo se nelagodno I priželjkujemo brzi završetak komunikacije. Od najnevažnijeg, pa sve do najvažnijeg događaja, pažnja I poštovanje drugih su vitalni za našu sreću.
Nedavno sam upoznao grupu naučnika u Americi, koji su rekli da je skala mentalno obolelih u njihovoj zemlji veoma visoka – blizu 12% populacije. Tokom naše diskusije, postalo je jasno da je uzrok depresije, ne nedostatak materijalnih potrepština, već gubitak pažnje prema drugima. Tako da, možete videti na osnovu svega ovoga što sam do sad napisao, bilo da smo toga svesni ili ne, od dana kada se rodimo, potreba za ljudskom pažnjom je u našoj krvi. Čak iako pažnja dolazi od strane ljubimca, neke životinje, ili nekog koga bi klasifikovali kao neprijatelja, I deca kao I odrasli će prirodno naginjati ka tome.
Verujem da se niko nije rodio oslobođen potrebe za ljubavlju. A upravo to demonstrira, da iako neke moderne škole misli, traže da se tako radi, ljudska bića se ne mogu definisati kao isključivo fizička. Nijedan materijalni objekat, ma koliko lep ili vredan bio, nas ne može učiniti da se osećamo voljenima, jer naš duboki identitet I istinski karakter leži u podložnoj prirodi uma.
