U potrazi za autentičnim Ja.
Neka vaša separativnost iščezne.
Sa tačke gledišta standardne svesti, separativnost je naizgled osnovni deo ljudskog postojanja. Većina ljudi doživljava sebe kao ego zarobljen u sopstvenom prostoru uma, koji posmatra svet, koji se čini kao da je negde tamo, sa druge strane njihovih glava.
Međutim, nebitno koliko duboko zaglavimo u separativnosti, zapravo, ona je naša iluzija. Bez obzira koliko ego postane snažan, on nije ništa više nego naša konstrukcija, ideja.
Svako od nas doživljava momente kada separativnost privremeno iščezne, I mi ponovo postanemo deo celine. Ova iskustva ja nazivam Iskustva Buđenja. Ona se često dešavaju kada se šetamo u prirodi, kada plešemo ili trčimo, u toku seksa ili nakon, dok sviramo ili slušamo muziku. U ovakvim situacijama, standardno ćakulanje ega – što predstavlja njegovo uobičajeno gorivo, koje ga održava kao strukturu – utihne, I njegove granice smekšaju. Separativnost se rastvori, i mi se ponovo nađemo ploveći na okeanu Postojanja, upleteni u veličanstvenost I živost sveta.
U ovakvim momentima otkrovenja, uvek dolazi do premoštavanja identiteta. Mi osećamo da smo postali neko drugi, dublji, prizemniji mi, što nam mnogo više liči nas nas. Sopstveni ego sa kojim smo se ranije identifikovali sada izgleda kao uljez, ograničavajući I prazni trik majstor, koji nas je nekako zavarao da mu poverujemo da je on naš istinski identitet.
Takođe postoje mnogi slučajevi ekstremnih gubitaka I velikih uzbuđenja, kada je svaki kamen temeljac – njegove uloge I sve što ide uz njega – urušen do temelja. Osobi je možda rečeno da boluje od raka, I da ima samo nekoliko meseci da živi; alkoholičar, koji je dotakao dno, I sada se nalazi na tački samoubistva; osoba koja je postala trajno onesposoljena nakon povrede ili duge intenzivne bolesti; ili neko ko jednostavno pati od depresije, uništene nade I snova…U većini sučajeva, ovi oblici gubitka jednostavno donose tugu I patnju. Međutim, za manjinu individua, oni mogi okinuti okidač spiritualnog buđenja. Sa svim svojim polomljenim skelama koje su ga održavale, normalni Ja-ego se rastvara, a naše duboko, istinsko Ja isplivava na svoje mesto, poput leptira iz čaure. Osoba se oseća ponovo rođenom, kao druga osoba koja nastanjuje isto telo, sa novim smislom značenja I konekcije.
U svim ovim iskustvima, postoji osećaj vraćanja kući, natrag ka našoj originalnoj celini, ka harmoniji od koje smo ispali – I kao individua, I kao vrsta. Ona je oduvek bila tamo – ona je uvek tu za nas. Samo nas je naše separatisano Ja zavaralo da poverujemo da smo zaspali.
