Zato volim internet…
U starim, pre-internet danima, ako ste bili crtač stripova, ilustrator kao ja, i ako ste želeli da budete uspešni u toj branši, morali ste biti zaista poznati i čuveni, pravi celebrity (slavna ličnost).
Niste morali biti baš ultra poznati, ali morali ste biti neko ko iza sebe ima žešću izdavačku kuću, kao na primer: Pinats, Dunsberi, Dilbert, Garfild ili Blumkantri, ili nekog od njujorških giganata kao što je Štajnberg.
A tim izdavačkim kućama je bilo veoma teško prići. Bio vam je potreban veći izdavački sindikat ili neka medijska kuća koja vas sponzoriše. A zatim i pisane medije – novine, oglašivači i generalno svi oblici medija, morali su stojati uz vas.
I naravno, sve to je zahtevalo OGROMNU publiku. Milione ljudi, ali bukvalno. Samo da bi zarađivali ok. ništa preterano.
Kao što svi znamo, što je više ljudi koje morate učiniti srećnim, to je manja mogućnost da u tome i uspete, ili u najmanju ruku, teže vam je da kontrolišete svu tu masu i ukuse. Masovna publika je jedna promenljiva, nepredvidiva gomila ljudi. I imaju gadnu naviku da ignorišu ljude poput vas u potpunosti, i umesto vas obožavaju ljude kao što je Džastin Biber ili Paris Hilton.
Što je i razlog zbog čega nikad nisam krenuo tim putem. Suviše promenljivih za moj ukus, koje nisam mogao da kontrolišem. A i onako, moj rad nikad i nije bio baš dovoljno mainstream (komercijalan).
Hvala Bogu što se pojavio internet i promenio sve. Odjednom, počeo sam ekstremno dobro da zarađujem, bez da sam morao prvo da preskačem sve te neophodne komercijalne prepreke. Samo radeći po ceo dan ono što volim – crtajući crtane likove i ilustracije koje nisu bile komercijalne i dosadne, već autentično moj umetnički izraz, za publiku na ovom blogu i tviteru- što se po standardima industrije smatra šačica ljudi.
Ovo je postalo moguće jer je internet, kao što svi znamo, savršen način za prodaju relativno skupocenih proizvoda. U mom slučaju, privatne narudžbe mojih klijenata i moje publike koje dobijam, vrednije su hiljade i hiljade više puta, nego neki logo na reklami u novinama, koji bi eventualno bio dovoljan da platim svoju hipoteku. Naravno da je tako. A da ne spominjem koliko su te narudžbe zabavne i intelektualno izazovnije za rad.
Stoga je moj savet svakome ko želi da uspe prodavajući svoju umetnost preko interneta sledeći: napravite najskupoceniju robu koju možete, a zatim ciljajte na šačicu potrošača – mikropubliku, koji će sigurno kupiti vaša dela jer obožavaju takav stil. Zaboravite na mase ljudi. Ako pucate na veliko, to je kao da se trudite da osvojite lutriju – iako je to super iskustvo kada se desi (kolika god da je verovatnoća mala), zaista je previše promenljivih van vaše kontrole.
