Endru Harvi - Najrazmaženiji pas u Parizu

Kako je samilost spasila više nego jednog psa…

Raditi za druge je ultimativni uspeh.

Kada sam u svojim 30-im živeo u Parizu, imao sam prijateljicu koja je imala 80 i nešto godina, i živela u studiju sa dva slepa psa i mačkom koja je imala samo tri noge. U svojoj mladosti, moja prijateljica je glumila u nekoliko bezveznih filmova koji su je učinili bogatom i popularnom na kratko vreme. Do svoje pedesete godine, kako mi je rekla, nikad nije imala jednu ozbiljnu misao u svojoj glavi, i živela je – njenim rečima: ‘idiotski život’. Međutim, kada je napunila 50 godina sve se promenilo. Filmske uloge su prestale da dolaze, svoj novac je uložila u investicije zajedno sa jednim marokancem koji je potom zbrisao sa lovom u Marakeš, njen sin koga je mnogo volela, ali i zapostavljala, poginuo je u saobraćajnoj nesreći, njen voljeni partner ju je iskoristio, zlostavljao i napokon prevario sa jednom od njenih najboljih prijateljica. Sama i depresivna, prodala je svoje kuće i haljine, i kupila jednosobni studio u izgradnji, u veoma opasnom predgrađu Pariza. Presekla je sve veze sa svojim starim prijateljima na godinu dana, i živela je samo na hlebu, siru i povrću koje su joj delili vlasnici piljarnica koji su je se još uvek sećali kao manju kraljicu francuske kinematografije.

Njen se život nije promenio zato što je imala neku viziju, niti je upoznala svog učitelja, niti zato što se naprasno zaljubila u Boga. ‘Nisam upoznala Isusa’ imala je običaj da kaže, ‘Upoznala sam psa’. Jedno poslapodne, umorna i gladna, lunjala je po svom kraju gde je živela, pitajući se zašto uopšte da nastavi da živi ovaj život pun patnje, kad odjedanput, iznenada se pred njom ukazao pas. Mršav kao grana, dogegao se sav izgladneo i pao pred njena stopala. ‘Bila sam zaprepašćena i izgubljena. Moja prva reakcija bio je bes. Kako se ovaj pas usuđuje da mi priredi ovako nešto? Ko se to usuđuje da mene podseća da na ovoj Planeti postoje bića koja pate više od mene? Htela sam da ga šutnem posred njuške!’ Naravno, nije ga šutnula, kleknula je pored njega na prljavi pločnik, podigla ga u naručje, odvela natrag u svoj studio, negovala ga dok nije ozdravio i zadržala ga kod sebe sve dok nije uginuo u svojoj starosti spavajući u snu, deset godina kasnije. ‘Najsmrdljiviji, ali bez sumnje, najrazmaženiji pas u Parizu.’

Ono što je ona otkrila tog poslapodneva ide mnogo dalje od radosti spašavanja jednog napuštenog psa. Ono što je ona otkrila bila je svrha zbog koje će se posvetiti, i time spasiti svoj život i povratiti svoju nadu; prava životinja.

Moja prijateljica je postala neumorni spasilac napuštenih životinja. Nikada opet nije zaradila neke velike pare, ali mala količina koju je dobijala od TV pojavljivanja i radio emisija, omogućila joj je da kupi stari crveno-plavi kombi, kojim je transportovala napuštene životinje u tople i prijateljske domove ljudi.

Jednog dana sam je nazvao i upitao:’ Da li si srećna?’ Zastala je na momenat i rekla: ‘Srećnija sam nego ikad, ali ne zato što sam u prošlosti snimala sve te filmove. Više se i ne sećam ko je ta žena bila, a nije me ni briga. Izgledala je kao idiot u svim onim silnim perikama iz pozorišta. Ono što me čini srećnom je saznanje da sam spasila neke živote – ne zadugo, naravno, pošto nas gospodin Smrt na kraju sve stavi u vreće, ali na dovoljno dugo da nekolicina životinja shvati da nije svaki čovek egocentrično kopile.’ I tu je upotrebila famoznu francusku reč ‘crapaud’ što znači ‘arogantno kopile’.

Dve nedelje kasnije ja sam stojao na njenoj sahrani. Održana je u njenom siromašnom komšiluku, u nepoznatom holu koji se urušavao. Njeni prijatelji su čitali njene omiljene pesme naglas, svirali njene omiljene pesme Edit Piaf, i pili reke i reke crvenog vina. To je samo za sebe bilo dovoljno dirljivo, ali ono što je njenu sahranu učinilo najslavnijom i najsetnijom od svih na kojima sam bio je muzika i poezija, kao i smeh polupijanih prijatelja potpuno nadglasan jednom jedinom konstantom – divljim, veličanstvenim zvukom gomile pasa raznih rasa i veličina, koji su lajali svi u glas, poput hora. Oko 80 ljudi, doputovalo je iz raznih delova Francuske, kako bi odali poštu mojoj prijateljici i njenoj borbi za prava životinja, ponevši sa sobom pse koje im je jednom ona sama dovezla na kućni prag u svom starom, crveno-plavom kombiju. Najveličanstvenija eulogija koji je ikad mogla primiti bio je lajavi hor pasa koje je njena neustrašivost i samilost spasila.