Da bi uspela u bilo čemu, moraš to zaista hteti. Većina ljudi previdi ovu tako jednostavnu činjenicu.
I onda kada su suočeni sa činjenicom da njihova dela govore da oni zaiste i ne žele da uspeju, padaju u veliku depresiju. Veruju da nešto nije u redu sa njima.
Ali sa njima je sve u redu.
Sve što im je potrebno jeste da uhvate korak sa svojim nivoom želje. Svako to može postići. Svakog dana vidim dokaz za to.
Tvoj nivo – koliko nešto jako želiš, je u potpunosti pod tvojom kontrolom. On ne postoji sam za sebe. Ti si odgovorna za njegov intenzitet. Možeš rasplamsati njegov plamen, ili ga ugasiti, kada god to poželiš.
Međutim, većina ljudi ne shvata da želja za uspehom jedne osobe nije permanentna stvar; misle da je to neka mana u karakteru, ili lična karakteristika u njima kada nemaju motiv za uspehom. Ali to nije tako.
Želja i namera su živi, konstantno-rastući, konstantno- menjajući izvori energije unutar tebe. Možeš naučiti da ih konstantno uzgajaš do stepena koji ti želiš. Možeš naučiti da motivišeš sebe do bilo kog stepena energije i entuzijazma kog hoćeš.
Spoljašnji događaji nemaju apsolutno nikakve veze sa tim.
Lična istorija takođe nema nikakve veze sa tim. Stvar je u nivou izbora. Uvek je bilo tako, nivo izbora koji čeka da ga izabereš.
Moj životni trener, najviše koristi tu sesiju samnom, kako bi me vratio do tog moćnog nivoa…nivoa izbora. Kada delam, kada donosim odluke…od tog nivoa, nivoa izbora, postoji moć, obično još više moći u onome što kažem i uradim.
Koji još nivoi postoje?
Pa. Postoji opsesivni nivo traganja za odobrenjem. To je nivo u kome ja pokušavam da dobijem – osvojim poštovanje i odobrenje od ljudi. Ne služim im. Ne pomažem im. Ne činim nikakvu razliku u njiohovim životima. Samo želim da o meni imaju visoko mišljenje.
Što je veoma infantilno.
Infantilno je zato što to rade mala deca. Dete pokušava da pridobije pažnju odraslih jer oni imaju svu moć…hranu, komfor, sposobnost da presvuku moju mokru odeću. Te sam s’toga trenirao sebe u ovoj oblasti traženja odobrenja još od ranog detinjstva.
Bio sam čudo od deteta.
A to se još više zaukala u osnovnoj i srednjoj školi. To je bilo najnaprednije treniranje od svih, jer su sada u pitanju bili moji vršnjaci, svi oni koji hodaju ovom planetom u mojim očima, trebali su da me odobravaju, i misle kako sam cool.
Tako da sam se prodao. Prodao sam sve. Svu moju kreativnost. Sav moj dragoceni kreativizam, moju neustrašivost da budem ono što jesam – sve sam to rasprodao u strahu od potencijalnog blamiranja i sramote. I u tom trenutku naučio sam novi način života. Život življen radi preteranog impresioniranja drugih. Šta bi danas moglo impresionirati ljude? Hm…
Tada ne može biti istinske želje za uspehom u tom sistemu zadovoljavanja drugih ljudi.
Moj životni trener želju za uspehom zove unutrašnji GPS. Posvećenost tako krisstalnu i preciznu, koja me vodi. Ona donosi odluke kako da iskoristim svoje vreme, baš kao što ti tvoj GPS sistem govori da li je dobra ideja da ideš južnim putem ili ne, obzirom na destinaciju koju si predhodno isprogramirala u njega.
‘Kakva se ekstraordinarna promena desi…kada po prvi put, činjenica da sve zavisi od toga kako prvi put mislimo o nečemu ispuni našu svest, i kao posledica, misao u svojoj apsolutnosti zameni očitu realnost.’ – Kjerkegor
Kjerkegor identifikuje najekstraordinarniju životnu promenu dostupnu jednoj odrasloj osobi. Trenutak kada shvatiš da je realnost ono što o njoj misliš. Sve je u misli koja stvara iskustvo. Nije stvar da nešto jeste, već kako se nešto tebi desi.
Dakle, recesija mi se može dogoditi ka o ‘gromoglasna prilika’ ili kao ‘kreativna destrukcija toksičnog sistema’, ili kao ‘ponovno vraćanje u ludilo’, ili kao ‘tragični udarac’, i moje misli su moje da ih razvijem i ojačam u nova verovanja i nove unutrašnje posvećenosti.
Sve zavisi od toga kako posmatramo stvari – okolnosti.
Tokom nedavnog boravka u Njujorku, Keti i ja smo vodili duge šetnje po ledenom vazduhu. U prošlosti, tokom mojih ‘žrtva’ godina, opsovao bih mraz i poželeo da živim u Arizoni. A sada sam o tom iskustvu mislio drugačije. Razmišljao sam o šetnjama kao o nečemu veoma uzbudljivom. Načinio sam od toga avanturu koja podmlađuje. Bio sam napunjen energijom. Oživeo sam. Da li je to zbog toga što hladno vreme daje takav efekat na ljude? Ne. Već zbog toga što sve zavisi od toga kako posmatramo stvari.
Možemo izabrati svaku misao. Negativne misli dolete, ponekad u tako užasnom jatu da pomislim da se nalazim usred Hičkokovog filma ‘Ptice’ . Jednom zaista strašnom filmu, čak i po današnjim standardima.
Ne mogu da biram baš svaku misao.
Ali mogu da isprogramiram svoj GPS.
Na taj način misao zamenjuje očiglednu realnost.
Ljudi se plaše novca i smrti iz istog razloga. Zbog istog, duboko primitivnog nerazumevanja.
Dete će poverovati u praznoverje ako dovoljno odraslih potvrdi tu činjenicu. Dete će čak i poverovati u Deda Mraza ako dovoljno odraslih ljudi potvrdi da je to istina. Isto je i sa svakim usvojenim verovanjem. Svako to verovanje menja u potpunosti detetov život.
Sve dok ga ne izbrišeš. Sve dok ne postanemo voljni da počnemo iz početka.
Verovanja idu ovako: novac znači opstanak. Novac mi dostavlja ono što hoću. Zdravo je da imam želju za materijalnim stvarima i da imam finansijske ciljeve, a da ne budem srećan sve do trenutka kada ih postignem. A broj 13 moram izbegavati po svaku cenu.
Sve su to gluposti. 99% svega što ljudi veruju su potpune gluposti.
A to su apsurdno dobre vesti.
