Šetnje sa Pipom.
Moj voljeni ujak I njegove priče o životu.
Kao detetu, moje šetnje sa ujka Pipom bile su bitan deo mog odrastanja. Njegovo pravo ime bilo je Pišta, međutim, kada sam bio mali, nisam uspevao da izgovorim pravilno njegovo ime I zvao sam ga Pipa. Njemu se to mnogo svidelo I insistirao je da ga svi tako zovu. Njegove dve životne strasti bile su muzika I filozofija. Majka mi je kasnije pričala kako je ujka Pipa često sedeo za svojim pisaćim stolom u fabrici cipela koja je bila vlasništvo moje porodice, I pisao filozofske teze o Ničeu I Frojdu. Moj otac je vodio čitav biznis.
Ujka Pipa I ja bismo često šetali po Varošligetu, parku koji se nalazio preko puta naše kuće. Išli bismo obično mirnijim, tišim stazama, a ja bih pažljivo slušao kako Ppipa govori o mnogim radostima prirode I specijalne privilegije I čuda koja imamo kao bića koja su se rodila u ljudskom obliku. Rekao je da nikako ne može da shvati kako neki ljudi mogu da žive svoj život a da ne prepoznaju čuda postojanja I da ne potraže istinsku misliju sopstvenog postojanja.
Kada je izbio Drugi Svetski Rat ja sam imao sedam godina. Ujak Pipa bi često komentarisao tragične greške nekih individua I čitavih društava koji su želeli da dominiraju ili napadaju jedno drugo, umesto da nauče da žive u harmoniji. Nije mogao da razume, rekao mi je, kako je nacija koja nam je podarila genijalce poput Baha, Getea, Ničea, Šilera, Šopenhauera, Betovena mogla takođe da otelotvori I čoveka kao što je Hitler koji je bio pun mržnje da je jedino mogao videti uništenje. Moj ujak je takođe naglasio da nije začuđen što postoje ljudi koj bi takvog čoveka stavili na pijadestal I učiniti ga svojim uzvišenim liderom.
Ujak Pipa je bio pesimista kada se radilo o čovekovoj prirodi, ali kada se radilo o prirodi prirode – esenciji čitavog Univerzuma, bio je pun religioznog intenziteta. Tamo vlada pravilo reda I harmonija, dok u ljudskom društvu vlada nesklad I disharmonija. PO njegovom mišljenju, veliki izuzetak kod ljudi bila je njihova sposobnost da stvaraju umetnost, pogotovo poeziju, literaturu I muziku. U tom kraljevstvu, ljudski duh se mogao uzdići iznad sitničarskog konflikta I krvavog nasilja.
Jedna od tih naših šetnji počela je veoma dramatično: zamlo da izgubim život! Dok smo se spremali da krenemo našom uobičajenom rutom, setio sam se da sam se sa drugovima dogovorio da ću tog dana igrati fudbal. Pošto je naš ‘stadion’ bio na suprotnoj strani parka, odlučio sam da odem biciklom tamo – svakako sam bio srećan da imam neki izgovor kako bi ga vozio. Pitao sam ujka Pipu da li je ok. da idem pored njega gurajući bicikli – dopustio mi je. Brzo sam pretrčao ulicu preko u našu fabriku cipela, i otišao do levog ugla kancelarije mog oca, gde je stajao moj dragoceni, srebrni bicikli.
Sa vrata fabrike odmah sam se popeo na bicikli I požurio prema ujaku koji me je čekao preko puta. Bio sam tako sretan što sam dobio šansu da ujaku pokažem svoje novostečene veštine voženja bicikla, da od uzbuđenja nisam primetio motociklistu koji mi je dolazio sa leve strane. I on je takođe sigurno bio u žurbi jer mi se približavao popriličnom brzinom. Kada sam ga konačno video – I on mene- bilo je skoro kasno. On je naglo prikočio I počeo uklizavati prema meni, klizeći sa strane po putu sa užasnim zvukom guma koje se prže. Imao sam viziju vrištećeg đavola koji juri ka meni, I imao sam samo delić sekunde da odlučim da li da ubrzam I pomolim se da me neće zakačiti, ili da zakočim I pustim ga da prođe ispred mene.
Izabrao sam prvo. To je bio dobar izbor. Uklizavajući motociklista je promašio moju zadnju gumu za milimetar. Vozač je konačno pridobio kontrolu, I uz glasno gunđanje nestao niz ulicu.
Bio sam bezbedan I čitav, ali u šoku. Iznad svega, bio sam posramljen – ujka Pipa je bio ispred mene, gledajući iz prve ruke kako se umalo nisam ubio na biciklu. Takođe sam brinuo da će me možda reći tati, što bi kao posledicu imalo to da bih verovatno duže vreme imao karantin na bicikli, koji bi čamio u uglu fabrike. Međutim, ujak Pipa nije ništa rekao mom ocu, ni taj dan, ni posle.
U toku naše šetnje, bio sam potišten a moj ujak je bio pažljiviji prema meni nego obično. Govorio je o šansama I sudbini, I iako nisam razumeo sve što je govorio, shvatio sam da ne postoji stvar kao što je čista slučajnost. Drugim rečima, sve se dešava sa razlogom.
U mojoj nedavnoj nesreći, verovatno je razlog zbog kojeg nisam završio mrtav bio taj što sam morao odrasti I ispuniti svoju istinsku životnu svrhu. Nepažnja tog jednog momenta jednostavno nije mogla poništiti tu činjenicu. Međutim, moj ujak je istakao da je bolje ne izazivati sudbinu. Pre nego što pređeš ulicu, prvo pogledaj levo pa desno. Bio sam srećan da se slažemo u tome.
Druga strast ujka Pipe bila je muzika. Bio je posvećeni violinista. Sa svojim prijateljima osnovao je žičani kvartet, I oni su se sastajali svake nedelje u njegovom kabinetu u isto vreme. Mogao sam čuti muziku u svojoj sobi koja je bila sprat niže, tačno ispod gde su oni vežbali. Čim bih čuo da su počeli da sviraju otrčao bih do njih I tiho sedeo u ćošku, slušajući. U tim trenutcima bih pristupio identičnoj zemlji čuda, istoj onoj koja mi se otvarala kada bih svirao svoj klavir.
Dela Mocarta, I Šuberta bila su njihova omiljena, a slušanje Pipa kvarteta kako svira imalo je veliki utisak na mene. Bio je to utisak snažan baš kao I naše šetnje po parku, iako sam na tim šetnjama razumeo samo trećinu onoga što mi je ujak Pipa govorio.
Međutim, poštovanje harmonije za koju je moj ujak govorio da postoji svugde u kosmosu, harmonija koju sam mogao osetiti iz prve ruke dok sam svirao klavir I slušao muziku, ostala je samnom za čitav život.
