Bojim se to da uradim! – govorio bih sebi, verujući, da ako se plašim da nešto uradim, da je to isto kao da i ne mogu to da uradim.
– “Hoćeš li uraditi to, Stiv?”
– “Ne, ne mogu, jer se plašim.”
Kada sam išao u prvi razred, bio je jedan siledžija, mnogo krupniji dečak od mene, i nekako je mogao da predoseti moj strah od škole, i to da sam se bojao da budem bilo gde bez moje mame. Zato je odlučio da se poigra samnom i mojim strahom, i vidi koliko zaista može da me uplaši.
Ovaj dečak, koga ću nazvati recimo Čarli, bio je poput poludelog ubice, sa bolesnim mozgom. Možda je Čarli razmišljao, da što više mene uplaši, to će se manje on osećati uplašenim. Dokle god je plašio nekog, on u tim trenucima nije mogao biti uplašen.
Ali ono što se desilo meni, je da sam Čarlija shvatio ozbiljno. Kao što neki ljudi stvore pravog pravcatog Satanu nakon što razmišljaju o tome dovoljno dugo, ja sam isto učinio sa Čarlijem. Isprogramirao sam mentalni program, koji je govorio da duboko u sebi, ja mogu biti paralisan od straha. Paralisan toliko, da ne samo da sam osećao strah, već je čitav moj život postao zastrašujuć za mene. Bukvalno sam žudeo za nekom pravom katastrofom da se pojavi, kao što je veliki Mičigenski tornado, koga se svi plaše, i onda bih mogao da osećam strah zajedno sa ostalima, i testiram da li je istina da ja osećam strah više od drugih.
Čarli me je uporno pronalazio na školskim hodnicima i igralištu. Gledao me je, i pretio mi. Govorio mi je da će me povrediti na načine koje do sad nikada nisam osetio.
U to vreme, nije mi padalo na pamet koliko je Čarli morao biti potresen nečim, da bi se tako ponašao prema meni. Ja sam mislio da je to zbog nečeg u meni.
U mojim snovima, Čarli se pojavljivao kao veliki dečak sa psećom glavom, neljudsko stvorenje, istinsko zlo, surovo stvorenje. Počeo sam da se bojim mojih snova o Čarliju. U njima bih gledao sa prozora moje kuće, pravo niz put, gde je stajao Čarli u trenčkotu, koji bi se sagnuo i sakrio kada bi me video! Bio sam kukavica, bar sam to isprogramirao u svoj biokompjuter u to vreme.
– “Ti kukavice! Ja nemam hrabrosti! Ja nemam hrabrosti da se suprotstavim ovome!
Zatim sam skupio bezbroj dokaza, koji su potrvđivali tu takozvanu istinu. Uvek sam se bojao da se povredim.
– “Oni će me povrediti, to će me povrediti!”
Toni Buzan i Majkl Gelb pričaju o našim strahovima da budemo povređeni u njihovoj knjizi “Lekcije iz umetnosti žongliranja”:
Ti i ja počinjemo ovaj život kao neustrašiva bića, a zatim se reprogramiramo. Majstori učenja pokušavanjem i grešenjem – bebe, konstantno padaju. One to rade opušteno i skoro udobno, i ne veruju da će se tako povrediti. Kako god bilo, anksiozni roditelji često ubacuju šok i strah u svoje reakcije kada dete padne. Preslikavajući svoje strahove na decu.”
– “O Bože! Pa povredićeš se tako!!!”
I nema veze što kasnije u životu dođu dokazi kontra ovog “povredićeš se” programa, kada se laž ponovi dovoljno puta, ona je tvoja nova istina.
U mom petom razredu, postojao je dečak, koji je bio neustrašivi atleta u celoj školi, zvaću ga Džimi. Proganjao me je iz nekog nebitnog razloga, i bez imalo najave, moj mozak se zamrznuo. Sav strah me je u momentu napustio, i ja sam ga zveknuo! Razvalio sam ga snažnim udarcem u vilicu, posle koga je ostao na zemlji, uvijajući se od bola. Pogledao sam u njegove oči, koje su bile izbezumljene od šoka. Privremeno je bio veoma uplašen toga što se upravo desilo. Ubrzo sam otišao kući, ne želeći da nastavim ovaj fizički sukob, i nijedan od nas, taj incident, više nikada nije spomenuo. Kasnije sam čitao o njegovim uspesima u ragbiju, gde je bio odbrambeni igrač, koji se nikog nije bojao, i nikom nije dozvoljavao da probije odbranu.
Iako sam ga razbio, moj biokompjuter nije dozvolio da to postane nikakav dokaz ničega. Iako sam učinio nešto, čega sam se plašio, još uvek sam gajio laž, da ako se plašim nečega, onda to sigurno ni ne mogu da uradim.
Moj mozak je već smislio svoj program i scenario. Nokaut udarac, odbačen je kao anomalija, greška, puka slučajnost. Jedan od onih srećnih fudbalskih golova, o kojima čitaš. Ali da li je to zaista bila greška? Ili možda, ono o čemu je Vilijem Batler Jejts pisao, o fokusiranju rasejanog uma. On kaže:
” Kada se čovek bori svom snagom, dugo zaslepljene oči počinju da vide, jer je fokusirao svoj rasejani um.”
Kada se svesno i nesvesno stope velikom brzinom, jedna strana mozga viče onoj drugoj:
– “Napucaj ovog tipa!!! Ma možeš ti to! Sada!”
U tom momentu stapanja, ja postajem supermen. Ja fokusiram svoj rasejani um.
– “Samo napred Čarli, probaj me!”
Jednom kada sam hteo da odustanem od ubeđenja “ja sam totalna kukavica”, mogao sam da razgovaram sa sobom drugačije. Postao sam kao sopstveni roditelj. Primenio sam neke suštinske roditeljske mere, i rekao svom unutrašnjem dečaku da je Džimi taj koji je kukavica, ne ja. I da bi mu, ako bi me Džimi gurnuo, još jedan santimetar dalje, razbio vilicu, slomio nos i poslao nazad kući, da plače svojoj mami. Pravi ja, onaj koji je nokautirao Džimija jednim udarcem.
To je bila moja prava, istinska ličnost, ispod laži. Uvek sam mogao da pustim tog sebe na površinu, kada god sam to hteo.
Istina je, da svako biće ima dovoljno hrabrosti, koliko trenutna prilika zahteva. Hrabrost je uvek u nama, kao otkucaj srca, kao dah. Ona je u svima nama, u jednakim količinama. Da kažemo da nemamo hrabrosti, je da lažemo. To je namerno stvaranje užasnog sujeverja vizije straha,vizije dečaka sa psećom glavom. Laž nas sprečava da budemo neustrašivi. Sprečava nas, da hrabro nastupimo u ime sopstvene časti.
Ako previše uveličamo strah, možemo tvrditi da nas je mobilisao.
-” Zašto ne preduzmeš neku akciju u vezi toga ? “
-“Paralisala sam se od straha ! “
To je tvrdnja, stvorena da oprosti našu neaktivnost.
Moj sin Bobi, nema taj strah da bude povredjen, strah koji sam ja imao u njegovim godinama. Zapravo, u mojoj bolnoj svesnosti, kako lažno programiranje može da se desi, ja sam bio svedok kako se moja deca suočavaju sa fizičkim bolom. Na primer: Ja sam uvek savetovao Bobija da slobodno pada i bezbedno se dočeka.
Njemu se to toliko dopalo, da kada je malo odrastao, pretvorio je to u svoj mali nastup pred rodbinom, koja se užasavala. Kao mali dečak, ne više od 4 godine star, voleo je da izvodi svoje kaskaderske padove, a posebno kada bi se odrasli oko njega uzbudjivali i paničili, dok je on stojao na ivici stolice, i rotirajući svojim rukama u vazduhu uzvikivao:
– ” Vooooou!!!! Vooooou!!!!! “
Zatim bi pao na pod, i pretvarao se da je bez svesti. Kada bi se ljudi skupili oko njega – ja nikad nisam bio jedan od njih, on bi ustao, smejući se, poput malog slatkog manijaka, koji je upravo, sve redom iznervirao! Sve, osim mene. Ja sam znao šta on radi. On je pokazivao meni, kakvo je moje detinjstvo moglo biti.
Obožavao sam to, jer sam do tada shvatio, da možeš ponovo proživeti svoje detinjstvo, ne kroz svoju decu, nego inspirisan njima. Mali Bobi je bio moja apsolutna suprotnost. Kao mali, bio sam toliko zaplašen, da sam krišom posmatrao ljude u invalidskim kolicima, i pomišljao :
– ” Voleo bih i ja da budem u kolicima, to je tako bezbedno! “.
Danas gledam Bobija dok igra košarku, kao dečak gorećeg duha! On ima 13 godina, i kada oseti vatru u svojoj duši, on se poveže sa njom, strastveno obarajući tela, dok otima loptu po terenu. Posmatram ga sa osećajem čudjenja, jer kada sam bio u njegovim godinama i ja sam takodje igrao košarku, ali je ja nisam igrao kao Bobi. Ja sam igrao pažljivo i na oprezu, da svaku igru prodjem bez i jedne ogrebotine, što bezbednije mogu. Moj najveći uspeh bio je jedno prilikom kada sam ubacivao u koš, ali sam se toliko povlačio u stranu, sklanjajući se pred drugim igračima, da sam izašao van terena. Van terena, van igre gde su opasni igrači.
Ne znam šta se na kraju desilo s Čarlijem, ali znam, da Čarli danas ne bi imao šanse sa mnom. Ne bi čak imao šanse, ni sa onim mojim unutarnjim detetom, zarobljenim sećanjem u mom umu, koje se seća osećanja malog dečaka u meni, jer ja sada, mogu da razgovaram sa tim detetom, mogu da ga vaspitam i pomognem mu da odraste, mogu da mu pokažem borilačke pokrete koje bi primenio na Čarliju.
Samokoncept o kukavičluku, donosi laž, da je biti uplašen da delaš, isto kao, biti nesposoban da delaš. Istina je, da ja uvek mogu da nadjem hrabrosti, ona je tačno unutar straha, kao dragulj unutar stisnute pesnice, to nije nešto što ja nemam, to nije nedostajući gen. Hrabrost se otkriva u delanju, u akciji.
– ” Vidiš …” -kaže hrabrost.
– ” Ja sam uvek bila ovde za tebe , ja jesam uvek ovde za tebe. Ja sam osnovni deo tebe. “
