Opšte odredbe:
A – Shodno tome da je izreka “sve je dozvoljeno u ljubavi i ratu” apsolutno tačna;
B – Shodno tome da imamo Ženevsku Konvenciju, odobrenu 22 Avgusta 1864, koja štiti one koji su povređeni na ratnom polju, i da do sada nemamo odobrenu konvenciju koja se tiče povređenih u ljubavi, kojih ima daleko više;
Ovde objavljujemo da:
Član 1 – Svi ljubavnici, svih polova, su upozoreni da ljubav, pored toga što je blagoslov, je takođe nešto izuzetno opasno, nepredvidivo i sposobno da izazove ozbiljnu štetu. Kao posledica, svako ko planira da voli bi trebao da bude svestan da izlaže svoje telo i dušu raznim vrstama povreda, i da stoga neće biti u mogućnosti da okrive svog partnera u bilo kom momentu, pošto je rizik isti za oboje.
Član 2 – Nakon što su pogođeni zalutalom strelom ispuštenom i Kupidonovog luka, trebalo bi da zamole strelca da ispali istu strelu u suprotnom pravcu, da ne bi bili pod uticajem rane koja je poznata kao “neuzvraćena ljubav”. Ukoliko Kupidon odbije da izvede takvu radnju, Konvencija koju sada iznosimo zahteva da povređeni partner ukloni strelu iz svog srca i baci je u smeće. Da bi ovo garantovali, zahvaćeni bi trebali da izbegavaju telefonske pozive, poruke preko interneta, slanje cveća koje se uvek vrati, ili bilo koji i svaki način zavođenja, pošto možda urode plodom na kratke staze ali uvek završe loše posle izvesnog vremena. Konvencija nalaže da povređena osoba treba odmah da potraži društvo drugih ljudi i pokuša da kontroliše opsesivne misli: “za ovu osobu se vredi boriti”.
Član 3 – Ukoliko je rana izazvana od trećeg lica, drugim rečima ukoliko je voljena osoba postala zainteresovana za nekog ko nije u scenario prethodno isplaniranom, osveta je izričito zabranjena. U ovom slučaju dozvoljeno je koristiti suze dok oči ne presuše, udarati zidove ili jastuke, vređati bivšeg partnera u razgovoru s prijateljima, navoditi njegovo/njeno potpuno odsustvo ukusa, ali bez vređanja njihove časti. Konvencija određuje da bude primenjeno pravilo sadržano u Članu 2: traži društvo drugih osoba, poželjno na mestima koje ne posećuje druga strana.
Član 4 – U slućaju lakših povreda, ovde klasifikovanih kao sitne prevare, brzoplete strasti koje su kratkog života, prolazni seksualni interes, lek zvani Oprost bi trebao biti primenjen velikodušno i brzo. Nakon što je lek primenjen, primenilac nikad ne bi trebao da promišlja svoju odluku, čak ni jednom, i slučaj mora biti potpuno zaboravljen i nikada korišćen kao argument u svađi ili u momentu mržnje.
Član 5 – U svim kobnim ranama, takođe znanim kao “raskidanje”, jedini lek koji je poznat da ima efekat je zvan Vreme. Nema svrhe tražiti utehu kod čitača sudbine (koji uvek tvrde da će se izgubljeni partner vratiti), romantičnih knjiga (koje uvek imaju srećan kraj), sapunica na televiziji i takvih sličnih pojava. Osoba bi trebala da propati intenzivno, potpuno izbegavajući lekove, trankvilizatore i molitvu svecima. Jedino se toleriše alkohol ako se drži maksimuma od dve čaše vina dnevno.
Konačna odredba:
Ranjeni u ljubavi, za razliku ranjenih u oružanom sukobu, niti su žrtve niti zločinci. Odabrali su nešto što je deo života, i stoga moraju da prihvate i agoniju i ekstazu svoga izbora.
A oni koji nikad nisu bili povređeni u ljubavi nikada neće biti sposobni da kažu: “Ja sam živeo/živela.”
Zato što nisu.
