Moji poslednji dani sa dedom.
Konekcija duša kao nijedna druga.
Neposredno pre trenutka njegove tranzicije, bila sam dedina pomoć u raščišćavanju njegove trpezarije i kutka sa naizgled pobacanim gomilama novina koje je godinama skupljao.
Konačno, jednog dana me je pozvao i rekao: ‘Hej Lisa, zamisli šta sam uradio? Raskrčio sam kutak u trpezariji da me više ne gnjavite ti i tvoja baba,‘ i slatko se nasmejao. Otišla sam tamo za vikend, i on je zaista sve to raskrčio, do najsitnijeg detalja. Moja baka je bila presrećna zbog njegovog naglo promenjenog ponašanja, zadovoljna što će opet imati malo više mesta za neke stavri u trpezariji.
Nedelju dana kasnije, moj deda je otišao u bolnicu zbog manje infekcije na grudima, nešto što mu se i ranije dešavalo, ali nikad ništa ozbiljno nije bilo od toga. Bio je petak popodne kada sam primila poziv na mobilni. Bez i da sam pogledala na displej, rekla sam kolegi: ‘Ma to je sigurno moja baka, javlja da mi kaže da je deda ponovo u bolnici zbog problema na grudima.’ Upravo je tako i bilo. Kada sam se javila, baka mi je rekla da ne brinem, da će deda biti dobro. Trebali su mu samo neki uobičajeni lekovi, i kući će biti u ponedeljak.
U subotu popodne otišla sam da ga posetim. Dok sam koračala od kola do ulaska u bolnicu, osetila sam čudnu, tešku energiju oko sebe i znala sam da će se nešto desiti. Ušla sam unutra i videla dedu kako sedi na krevetu sa prijateljima i familijom okupljenim oko njega, kako ih zabavlja sa njegovim standardnim šalama, čak flertujući sa medicinskim sestrama namigujući im – dokaz da se oporavio.
Ali ipak…nešto mi tu nije bilo u redu, a ovaj osećaj je postajao sve jači i jači, svaki put kada bi deda pogledao u mene. Njegov pogled je prodirao u mene, kao da mi gleda u dušu, kroz moje telo. Neverovatna senzacija. Sećam se kada sam se pozdravila sa njim i pogledala mu u oči poslednji put. Bilo je to kao da je njegova ljudska svest stala, a njegova duša, njegova istinska esencija preuzela kontrolu na momenat – ali taj momenat je bio dovoljno dugačak da prepoznam šta se dešava.
U tom momentu, ja sam se povezala sa dedinom dušom. Njegove oči su bile blistavo plave i kristalno jasne. Baš kao što kaže izreka: ‘Oči su ogledalo duše’, što je zaista tačno. Pogledali smo se sa osećajem potpune povezanosti. Znao je da je to poslednji put da će me videti, i zadržao je moj pogled duže nego obično, kao da je želeo da sačuva prizor pred sobom što je duže mogao. Ni ja nisam prekinula taj pogled, osećala sam da komuniciram sa njim na mnogo dubljem nivou, bez potrebe za rečima.
U jednom trenutku sam dobila nagon da kažem ‘Volim te’, ali pošto naša porodica nije baš bila u fazonu iskazivanja emocija, da sam to uradila alarmirala bi sve ljude oko mene. A pošto su do tada već svi oni znali da sam vidovita, odmah bi posumnjali da se nešto dešava. Umesto toga, te sam reči ljubavi zamisila, i znala sam po njegovom tihom priznanju da je shvatio moju poruku.
Nikada ranije nisam iskusila tako moćnu konekciju sa jednom dušom, niti sam posle, niti ću ikad, barem mislim tako; jer je to bilo krajnje neopisivo iskustvo. Energija oko mog dede je bila toliko jasna i čista, sjajna i svetlucava. Tek sam tada, na jednom dubljem nivou shvatila šta se zapravo događa – da je ovo poslednji put da ću ga videti živog.
Dok me je pratila napolje, baka mi je rekla da će dedu otpustiti sutra iz bolnice, i da već sada izgleda mnogo bolje. Nemam pojma odakle su mi reči izletele ali sam rekla: ‘Ne, desiće se još neke stvari.’
Moja baka me je pogledala zbunjeno. ‘Ne, njemu je mnogo bolje’, rekla je. Kasnije sam saznala, da kada su mog dedu stavljali u kola hitne pomoći, pokušavao je da joj kaže gde se nalaze važna dokumenta u vezi kuće i finansija. Ona nije htela ni da čuje, govoreći mu: ‘Džek, nemoj biti blesav! Oporavićeš se za par dana, bićeš kao nov!’
Dan nakon moje posete, deda je umro od embolije stomaka usled promene lekova koje su mu dali u bolnici. Kada sam kasnije sortirala svu legalnu dokumentaciju, primetila sam da je povezao u posebnu fasciklu određena dokumenta. Videla sam da je datum isti onaj dan kada me je i pozvao da mi kaže kako je raskrčio trpezariju od svojih novina i papira. Na jednom od tih papira naznačio je reči: u slučaju moje smrti molim vas nazovite…Očigledno je znao da mu se bliži trenutak.
Ljudi često počnu da dovode u red svoju kuću, kada im se bliži trenutak tranzicije. Pregledaju svoje polise životnog osiguranja, finansije, testament. To je zato što imaju podsvesnu svest o tome šta će se uskoro desiti, baš kao što je i moj deda imao.
