“Toliko različitih ljudi možemo biti.” – Donovan, “Vreme veštice“
Nedavno sam pohađao radionicu za pisce koju je osmislio popularni autor misterija Lorens Blok. Pisci u publici su ga pitali: “A šta je sa upravljanjem vremenom. Kako nalaziš vremena za pisanje?” U svom odgovoru bio je okrutan ali iskren, rekao je: “Ako ne pišeš, to je jednostavno zbog toga što ne želiš da pišeš. Postoje stvari koje radiš, koje radije radiš. Ako ne želiš da pišeš zašto bi se bavio upravljanjem vremenom? Zašto bi uopšte gubio vreme na radionicu za pisce? Kada u životu postoji nešto što zaista želiš da radiš, ne moraš da nađeš vremena jer si već napravio vremena za to, već ga radiš.”
Dok sam sedeo u publici shvatio sam da je u pravu. Mislim, mnogi su se trgli i izdahnuli kada je to rekao jer ih je zabolelo da shvate da nisu pisali, jer zapravo nisu zaista hteli da pišu. Iako je njihova priča bila drugačija. Njihova priča je bila da bi oni voleli da budu pisci, ali realnost dnevnog života i obaveza je činila to skoro nemogućim.
To nije bila istinita priča. Godinama je autor popularne fantastike Džejms Paterson, koji je napisao “Prikrade se pauk“, imao veoma zahtevnu karijeru u jednoj marketing agenciji. Ipak, tokom tog veoma popunjenog rasporeda svojih obaveza takođe je započeo karijeru kao pisac popularne fantastike. Kako je on “našao vremena” za pisanje, kad je radio u tako zahtevnoj industriji kakva je marketing? Paterson je rekao kako on to voli da radi i stoga to nikad nije bilo problem. On se jednostavno disciplinovao da ustane svako jutro oko 4:30 i piše do 6. Ostatak dana je živeo svoj uobičajeni život.
“Ja mislim da ako volite nešto da radite onda ćete naći načina da to radite.“ – rekao je Paterson u online intervjuu za Riders Dajdžest. “Meni se sviđa što mi pisanje fantastike nikad nije bilo posao, i još uvek nije. To je uvek bilo izlaz. Kada odem u knjižaru i vidim novo izdanje autora kojeg zaista volim osećam to uzbuđenje. I to osećam svaki dan kad sednem da pišem, to je isto to uzbuđujuće ‘jedva čekam da vidim šta će danas ispasti’ osećanje.“
U mom poslu podučavanja i treniranja ljudi koji žele više uspeha u karijeri, otkrio sam da vlada ova iluzija “nemanja dovoljno vremena”. Ljudi ne razumeju da ceo problem upravljanja vremenom uopšte nije nikakav problem. Mnogi prodajni i menadžerski timovi mi dolaze za obuku za upravljanje vremenom kada upravljanje vremenom uopšte nije problem. Kako uopšte upravljaš vremenom? Možeš li nabiti više od 24 sata u dan? Vreme nije problem, fokusirana namera je problem, želja je problem. Visoki nivo želje stvara fokus i posvećenost, i uskoro ljudi odvajaju vreme za svoj projekat, baš kao Džejms Paterson.
I tako sam sedeo u toj radionici za pisce slušajući kako nam Lorens Blok govori da ako ne nalazimo dovoljno vremena za pisanje mi ustvari ne želimo da pišemo. Podsetio sam sebe da je to istinito za sve što želim da uradim. Želim da podsetim sebe svaki dan, svaki dan; da se vreme pravi i da ne može da se nađe. Uvek je dostupno. Henri Devenport je rekao: “Najveća granica podele između uspeha i poraza se može izraziti u četiri reči: ja nisam imao vremena.”
Pa zbog čega onda smišljamo priče o vremenu koje nisu istinite? Možda, jer smo svi pisci izmišljenih života, počevši od toga ko mislimo da smo, pa do toga koliko smo ograničeni. Priča o našem životu uskoro postaje priča o našim ograničenjima. Ponekad, da bismo učinili da nam priča više prija, učinimo druge ljude odgovornim za ta ograničenja. Priče u kojima postoji zlikovac su uvek zabavnije. Takva je tradicija. Ponekad čak kažemo i “bog je odgovoran“.
“Pretpostavimo da vi živite vaš život” – rekao je psiholog Harold Grejning – “i iznenada Bog se sruči na vas i uništi vam kuću – verovatno biste bili nadrndani.” Ali ako biste iznajmili i pogledali film “Lorens od Arabije” dobili biste uvid u to kako brzo može biti izbrisana beskorisna priča. U filmu ima nezaboravna scena u kojoj je Lorensova armija upravo prošla kroz teški desetodnevni marš kroz pustinju. Vojnici su bili maltene na samrti od dehidracije kada su naišli na oazu vode i srećno uskočili u nju. Kasnije, kada je Lorens prebrojao ljude primetio je da nedostaje jedan od momaka zaduženih za kamile. Našli su momkovu praznu kamilu na obodu kampa i zaključili da je verovatno spao i izgubio se tokom peščane oluje. “Moramo se vratiti i pronaći ga!” – viknuo je Lorens svojim ljudima, ali njegovi ljudi su odbili da se vrate u brutalnu peščanu oluju. “Gospodaru” – molili su ga – “Alahova volja je što se momak nije vratio s nama. Njegovu sudbinu je zapisao Bog. Mi se ne smemo mešati.” Lorens se besno popeo na svoju kamilu i vratio se nazad u peščanu oluju, sam. Njegovi ljudi su ostali na mestu odmahujući glavom u zaprepašćenju. “Sad smo i njega izgubili” – rekli su, dok su se vraćali u udobnost oaze. Dva dana kasnije lelujava slika se pojavila iz talasa topline. “To je Lorens!” – uzviknuli su njegovi ljudi – “Našao je momka!” S radošću su mu pritrčali da bi mu pomogli. Lorens se nagnuo i predao im momka, koji je bio u nesvesti ali živ i zdrav. Pogledao ih je u oči i rekao im promuklim šapatom: “Zapamtite ovo: ništa nije zapisano, osim ako ga sam ne zapišeš.” Lorens je rekao u svojim memoarima: “Svi ljudi sanjaju, ali ne istovetno. Oni koji sanjaju noću, u prašnjavim krajevima svoga uma probude se u dan da bi shvatili da je to sve bila laža. Ali sanjari dana su opasni ljudi jer oni će odigrati svoj san otvorenih očiju – da bi ga učinili mogućim.”
Za dete je u tome čitava slava života, jer dete je još uvek povezano s duhom čiste energije i radosti. On ili ona se mogu smesta pretvoriti u bilo koga. Moj petogodišnji unuk smišlja priče i uloge za ljude da glume. Na Noć Veštica sedeli smo zajedno za stolom u kuhinji, i on je podigao slamenu lutku veštice i rekao mi je: “ti budi veštica.” Ja sam počeo da koristim moj glas veštice iz “Čarobnjaka iz Oza” i pitao ga “a ko ćeš ti da budeš?” I dok sam gledao u njegove oči, video sam kako su zasijale dok je primenio unutrašnje preispitivanje. Odlučivao je ko će da bude. I ja sam mogao da zaključim po njegovoj sreći da je lista sa koje bira beskonačna. Uskoro ta lista će mu se smanjiti. Deo mog posla kao njegovog ćaknutog dede, je da ga držim svesnim koliko različitih ljudi može biti. Dok civilizacija pokušava da nas uozbilji, mi počnemo u samoodbrani da pišemo priču onoga ko smo, ili onoga koga mislimo da bi nam bilo bolje da budemo, da bismo preživeli te stvari koje se zovu dug, porezi i zahtevna porodica. Osećamo da bi bilo dobro smisliti ko smo tačno, bolje da pripišemo sebi ograničenja. Možda bismo hteli da proteramo radost u budućnost. Proterajmo je… za sada. Samo za sada. Još je ne zaslužujemo, još uvek nismo uspeli. Bolje da kažemo sebi da ćemo si dopustiti da osetimo radost kada se ispune određeni uslovi. Kada otplatimo kredit, kada podignemo karijeru na noge, kada upoznamo posebnu osobu, kada naš tim pobedi na svetskom prvenstvu ili kad se uopšte i plasiraju. Radost je u budućnosti, a sreća je, pretpostavljam, u prošlosti.
Da li si srećan?
Ne.
Da li si ikad bio srećan?
O da, jednom… A potom se začuje se setna muzika iz filma.
Takođe stavljamo teret sreće i radosti na spoljašnje faktore, kao na primer sportske timove. Navijamo za naš tim da uspe i postane nacionalno priznat, jer mislimo da će to doprineti našoj sopstvenoj priči. Zaboravljamo da mi možemo da napišemo svoju priču. Mi zaboravljamo da ništa nije zapisano dok ga mi sami ne zapišemo. I tako, zaboravivši to, mi pokušavamo da dodamo slavu tima u našu biografiju.
“Kako je Stiv?”
“Potpuno je srećan.”
“Zašto?”
“Arizona je osvojila šampionat, a on je tamo studirao, tako da je sad na sedmom nebu.”
Hajde da ispitamo to dublje, hajde da vidimo koja je priča u tom fanatizmu. Reč fan(obožavalac) dolazi od reči fanatik. Zašto ga ta pobeda univerziteta Arizone čini tako srećnim? Da li se kladio na pobedu? O ne. On koristi tim kao surogat. Znate kako postoje surogat očevi? E on koristi tim kao surogat uspeh. Ako oni postignu nešto veliko on nosi njihov dres, ako ne igraju dobro stavi dres u orman i priča ljudima kako više ne prati tim kao ranije. Ako oni postignu nešto veliko on preuzme tu auru u sebe. To radi sa uspehom njegovog tima. On se opija njihovim uspehom. Onda ga doda u svoju priču, to postaje deo njegove priče. To je njegov način da pobedi, a da ne uradi ništa osim navijanja. O Bože, pluća mu ispadnu koliko se dere i psuje na utakmicama, jer je njegova priča na ulogu. Svi njihovi prijatelji gledaju rezultate ove utakmice i znaju da je Stiv pravi die hard fan(prim.prev. tvrdokorni, u originalu teško umirući – ne postoji ekvivalent u našem jeziku). Die hard to je čudna fraza. Znaš li šta to ustvari znači? To je stvar koja ne umire lako, ona umire teško, teško je ubiti, ne možeš je ubiti. To je lepota nadograđivanja tvoje priče. Ako imaš dovoljno jaku priču time izgrađuješ odbranu protiv smrti. Kako bi neko tako uspešan u življenju mogao umreti? To bi bilo teško. Upravo tako. Znači on bi trebao da nosi znak na utakmici na kom piše: “Molim vas pobedite za mene” ili možda: “Ja ne mogu ali možda vi možete.” Da, idite i živite moj život umesto mene u ova naredna dva sata, za mene, i za vaše ostale fanove. Zato kada tim pobedi važnu utakmicu i kada se vrate kući, na aerodromu vide ogromnu masu ljudi koja im želi dobrodošlicu. I bez izuzetka tu je i znak, ogroman znak, koji drži grupa ljudi i na kom piše: “hvala vam, hvala vam što ste uradili ono što ja ne mogu.”
Ali mi smo zaista u zabludi što mislimo tako. Jer, postoji toliko stvari koje mi možemo da uradimo koje naši sportski heroji ne mogu. Toliko puno divnih, dirljivih, ljudskih životnih veština koje oni nemaju. Ali ipak smo u zabludi i mislimo da oni pobeđuju a mi ne. Na primer, mnogi ljudi umru, bukvalno, tokom i posle finala velikih svetskih prvenstava, toliko su puno uložili u tim, koji igra za njih, živi život i izaziva mogućnosti za njih. I to se ne dešava samo u stranim zemljama. Skoro sam slušao jednog našeg trenera kako kaže na radiju da je rivalstvo između Olburna i Alabame tako veliko da svake godine bar neko umre posle velike utakmice. Zvučao je ponosno: “Napred time, igraj za mene, živi za mene, dodaj na moju priču.” Sportovi su zabavni. Za mene oni su jedna velika radost života. I ja imam timove za koje navijam, uključujući moje voljene Divlje Mačke Arizone. Ali važno je da ne počnem da mešam stvari, da ne pokušavam da unapredim sopstveni identitet time što ću parazitirati na uspehu tima. Biti fan je zabavno, kada znam da to održim na nivou zabave. To je igra, podsećam sebe, to je samo igra.
Prava opasnost zabune je u tome kada napraviš rezultate utakmica bitnim za sopstvenu priču, a onda, napraviš svoju priču bitnom za svoju sreću.
