Za vlasnika duha, ljubav nije nikakva misterija. Ljubav je za njega kao i svaki drugi oblik energije u Univerzumu – što je više šalješ, više je i primaš. Kada je moja ćerka Mardži imala 9 godina, jednog dana prišla mi je sa uznemirenim izrazom na licu:
“Šta ti je Mardži?” – upitao sam je.
“Zašto Stefani dobija toliko pisama?” – rekla je, majušnim i tužnim glasićem žrtve. Stefani, njena starija sestra imala je u to vreme 11 godina.
“Stefani stalno dobija pisma, a ja ništa, to nije fer!”
“Dobro, a da li ti pišeš nekome pisma?”.
“Kako to misliš?”
“Mislim, da li ti nekome pišeš neka pisma i šalješ ih?”
“Pa ne. Zato što ne znam hoću li ih dobiti nazad. Ako napišem nekome pismo i ne dobijem povratno, biće mi gore nego sada. Biću još više razočarana, jer kako mogu znati? Nikad ne znaš da li ćeš dobiti povratno pismo.”
“Ne.” – rekao sam. “Ne znaš. To se nikada ne zna.”
“Pa, zašto onda da pišem?”
“Zato što ćeš možda dobiti.”
“A šta ako ne dobijem? To će biti još tužnije!”
“Da, to će biti tužno.”
“E pa onda ja neću da pišem pisma.”
“Ok. Ne moraš.”
“Ali kako ću ja onda ikad dobiti bilo kakva pisma?”
“Ni nećeš.”
“Znam to! Jer ja sada ne dobijam nikakva pisma, a Stefani dobija gomile pisama!”
“Zato što Stefani i piše mnogo pisama.”
“Ako i ja napišem pisma, hoću li ih i ja dobijati?”
“Siguran sam da hoćeš.”
“Ali ti to ne znaš!”
“Ne, ja to ne znam i ne mogu ti obećati da ćeš ih dobiti.”
Mardži mi je zatim uputila pogled koji je značio da uopšte nije zadovoljna kako Univerzum posluje. Ona je onda otišla natrag u svoju sobu, i ja o tome nisam više ni razmišljao sve dok mi za par dana nije došla sa enormno velikom gomilom pisama, adresirana njenim rukopisom. Rekla je:
“Hoćeš li poneti ovo sa sobom danas kad budeš išao na posao i poslati umesto mene.”
To je bilo pre pet godina, a mi i dan danas u naše sanduče dobijamo pisma adresirana na Mardži. Mardži je tada naučila vrlo brzo kako ljubav funkcioniše. Nadam se da će se oslanjati na tu svoju lekciju celi život.
Zapamti, žrtva retko kad želi da uradi ono što je Mardži na kraju uradila, zato što je osnovno verovanje žrtve da je život nefer i žrtva nikada ne želi da rizikuje ništa. Žrtva nikada ne želi da učini prvi korak u vezi. Zašto rizikovati i voleti, ljudi me mogu povrediti? Žrtvino vidjenje ljubavi je produžena verzija misli:” Pisaću i ja njima, ako oni pišu meni”. Pisanje pisama predstavlja oblik posezanja za nečim. Možeš stvoriti srećniji odnos u vezi ako se otisneš na prvi korak. Prvi korak je da znaš sa kime da činiš taj prvi korak. Napravi spisak najvažnijih ljudi u tvom životu i nosi ga sa sobom, u planeru ili negde na vidljivom mestu. Zapravo, odvoj jedan dobar deo vremena za pravljenje ovog spiska. Ovo samo zvuči kao čudna ideja, jer nas je naša kultura ubedila da su suština veza, ustvari spontanosti osećanja, i da bismo uvek trebali reagovati na osnovu nekih unutrašnjih spontanih osećanja. Odlične veze su stvarane strateški.
Pokušaj da napraviš listu ljudi koji su ti zaista važni. Čuvaj tu listu blizu sebe. Ponesi je i sa sobom na odmor. Napiši tim ljudima razglednice. Kada imaš slobodno 20-tak minuta, stani i nazovi te ljude. Dodaj tu i tamo poneko ime. Pogledaj tu svoju listu jednom nedeljno i zapitaj sebe da li si komunicirala sa ovim ljudima u poslednje vreme. Ta komunikacija može biti kratka, pametna i prijatna, ne mora biti teret. Poruke, čestitke, mejlovi, svraćanja na kafu, telefonski pozivi, sve se to računa. Nemoj čekati na druge ljude. Ne dozvoli da tvoja ozlojedjenost poništi tvoju kreativnost.
Ozlojedjenost nestaje kada TI predješ u akciju, a ne druga osoba. Nikada nemoj čekati. Redukuj tu svoju listu bar jednom nedeljno, i kontaktiraj barem jedno ime sa nje. Pomozi nekome. Nemoj nikada gledati tu listu, a da nisi preuzela nikakvu akciju. Poveži tu listu sa akcijom. Bićeš zapanjena od dve stvari koje će ti se desiti.
Prva je ono što će ti se vratiti, a druga je samopouzdanje i smirenost koju ćeš početi da osećaš, kada pomisliš na ljude iz tvog života. Krivica će te napustiti zauvek. Evo jednog citata ruskog spiritualnog vodje Gudjeva:
“Ako pomogneš drugima i tebi će se pomoći. Možda sutra, možda za sto godina, ali će ti se pomoći. Priroda mora da plati svoj dug, to je matematički zakon, a ceo život jeste baziran na matematici.”
Kupovao sam neke stvari u marketu, mirno razgledao neke kutije na policama kad mi je prišla jedna žena i naglo uzviknula:
“Hej!!!” – rekla je. “Mislim da te znam od negde! Zar ti ne predaješ onaj seminar za poboljšanje ljudskih odnosa?”
Nisam znao šta mi sledi pa sam se, po dugogodišnjoj navici, poneo krajnje kukavički i odgovorio sa vrdanjem: “Pa…ja predajem neke seminare…”
” Ne, ne, ja sam sigurna da si to ti!!! To je bilo pre godinu dana. Želim da ti se zahvalim. ”
-” Aaaa, Vama se dopao moj seminar…. Da,da sad se sećam…seminar o odnosima, to sam sigurno bio ja.”
“Postoji jedan deo tog seminara koji od tad stalno koristim. ”
-“Koji je to deo? ”
“Deo tvog seminara koji je bio ubedljivo najbolji je onaj o lestvicama! Ne prodje ni jedan jedini dan da ne iskoristim lestvice, ponekad kad sam usred razgovora koji je krenuo lošim putem, ja samo zamislim brzo lestvice i opet sam ok! Želim da ti se zahvalim za to.”
-” Lestvice???…” -rekao sam, ne shvatajući u potpunosti o čemu ona to govori.
” Da, ma znaš, lestvice! Kako se zaglavimo dugo na lestvicama, kada pričamo sa osobom sa kojom se ne razumemo…
-” Aaaa! lestvice! Sopstvene lestvice! ”
” Da, sopstvene lestvice, na to mislim…”
I konačno sam skapirao o čemu je pričala. Pre godinu dana, na jednom od mojih seminara o medjuljudskim odnosima, tokom dela za pitanja i odgovore, iskoristio sam jedan primer britanskog filozofa Kolina Wilsona o sopstvenim lestvicama, da bih odgovorio na pitanje jednom od učesnika.
-“To vam je bio najbolji deo seminara? ” – upitao sam ženu u marketu.
“Definitivno! ” -rekla je.
I tako sam ja saznao, da ustvari najbolji deo seminara nije ni bio planski u njemu. Bio je spomenut skoro slučajno, ali ne kao regularni deo seminara. Tog dana, u marketu napravio sam mentalnu belešku, da ću deo o sopstvenim lestvicama prezentovati na svakom seminaru o izgradnji odnosa, i to na samom početku seminara.
U mom umu više nema dileme da je Kolin Vilson (Colin Wilson) jedan od najproduhovljenijih i najbrilijantnijih filozofa posle Aristotela (Aristotle). Od kada sam otkrio Kolina, pročitao sam više od četrdeset njegovih knjiga, mnoge i po nekoliko puta. Jednostavno ne mogu a da im se ne vraćam iznova i iznova. Njegovo duboko razumevanje ljudskog uma i zarazan optimizan, odvojili su ga od svih drugih filozofa i mislilaca dvadesetog veka.
Jedan od njegovih mnogobrojnih, prosvetljujućih koncepata su upravo sopstvene lestvice, koji govori o tome koliko mnogo ličnosti mi ustvari možemo biti.
Najniže na lestvici nalazi se fizički deo nas. On zahteva najmanje svesti i mentalne budnosti. Na srednjem delu lestvice nalazi se emotivni deo nas. On zahteva malo više svesti. Emotivnim delom reagujemo na ljude, besom, krivicom, ozlojedjenošću i strahom. A ako se popnemo još koju lestvicu na gore, dostignemo malo pozitivniji deo emocija kao što su ushićenost, spokoj, pažljivost, ali to su još uvek samo emocije bez mnogo svesti ili razuma.
Još višlje, na lestvicama je mesto gde se stvaraju odlični odnosi. Najvišlji delovi su: pažljivost, toplina, mašta i najvišlje od svega – čist duh.
Primetićete da smo u toku perioda zaljubljenosti, ili udvaranja nekome, na najvišljim delovima sopstvenih lestvica. U tom periodu, kada smo veoma uzbudjeni i zaljubljeni u neku novu osobu, skoro je garantovano da najveći procenat svog vremena provodimo visoko na sopstvenim lestvicama. Tokom udvaranja mi smo u našim umovima, u našoj mašti, mi stvaramo non stop. Neki od nas počnu da pišu poeziju, iako to obično ne radimo. Postajemo zabavni, pametni, inovativni, i posvuda ostavljamo male znake pažnje. Slušamo sa mnogo više saosećanja i pažnje nego ikad pre. Mi smo zaljubljeni, i posmatramo život sa visoke tačke naših lestvica. Fascinirani smo sa novom osobom na jedan veoma radostan i vedar način. ” Hodamo po oblacima”.
Baš zato što je hod visoko na lestvicama tako uzbudljiv, i prija nam, mnogi ljudi će učiniti sve da bi ponovili to iskustvo. Tragedija se desi onoga trenutka kada ljudi pobrkaju spoljašnji stimulans, sa sopstvenom moći kojom se uzdižu na lestvici. Oni ne shvataju da su sami sebe poslali gore, na najvišlje delove lestvice. Oni misle da ih je tamo poslala njihova nova ljubav, ili uzbudljiva fudbalska utakmica ili novi posao. Ljudi često poistovećuju boravak visoko na lestvicama, sa zaljubljenošću u neku novu i svežu osobu u svom životu, nastoje da ponove to iskustvo van svoje trenutne veze. Ovo je bespotrebno i zasnovano je na pogrešnom razumevanju lestvica. Tvoje sopstvene lestvice su u tebi. Spoljašnja uzbudjenja te samo podsećaju da su one tu. Ključ pronalaženja sopstvenog duha u životu je da shvatiš da su tvoje lestvice u tebi, i da se možeš popeti na njih kada god to poželiš.
Bol koji osećamo kada naša veza izgubi provobitno uzbudjenje je sasvim bespotreban, ali je svakako bolan. Mi pretpostavljamo da je taj gubitak uzbudjenja posledica nečeg spoljašnjeg, kao što je na primer druga osoba, ili imamo običaj da kažemo:
” Hemija se jednostavno izgubila, ja tu ne mogu ništa da učinim.”
I tako, pokušamo da najurimo taj osećaj sa drugim ljubavnikom, ali ne prodje mnogo vremena kada ponovo izgubimo taj osećaj. I ne prodje još mnogo, a da se opet ponašamo kao ljudi, koji ne znaju imena jedno drugog.
Procenti razvoda samo skaču na gore, dok ljudi brkaju manje iritacije i dosadu, sa nepopravljivim razlikama.
Jedan čovek iz Konetikata je podneo zahtev za razvod braka nakon što mu je žena ostavila poruku na frižideru na kojoj je pisalo:
” Neću biti kući kada se vratiš, otišla sam u bridž klub, recept za tvoju večeru imaš u sedam sati na kanalu šest. ”
I većina zahteva za promenu partnera je zaista bespotrebna. Kao što Kolin Wilson kaže:
” Većina nas provodi vreme naopako na lesvicama, sa svojim emocijama na vrhu, a ugušenom maštom i razmišljanjem duboko na dnu.”
Onda nas neka spoljašnja kriza ili avantura, kao što je zaljubljivanje, vrati ponovo na vrh. Sve zasluge pripisujemo spoljašnjim krizama, za nešto što smo sami postigli iznutra. Ovo je najveća greška koju mi ljudi pravimo. Brkamo spoljašnjost sa unutrašnošću. Možda neko u našoj porodici ima problem sa zavisnošću, i svi onda idemo na vikend posete u bolnicu, i razgovaramo jedno sa drugim kao nikad ranije. To nas čini da se osećamo uzdignuto. Visoko na lestvicama. Mislimo da je kriza to učinila, ali nije. Mi smo to učinili.
Ono što ne shvatamo je da sa vežbom i pažnjom, sami sebe možemo lansirati na vrh kada god to poželimo, bez ozira na spoljašnje okolnosti. Lestvice su kao klavir, da bi ga savladao treba ti vežba. Ali kada jednom savladaš veštinu penjanja, tvoj život će postati srećniji, jer ćeš moći da stvoriš i zadržiš posvećenosti u vezama, sa aposolutnom sigurnošću da imaš kontrolu nad svojim emocijama.
Možeš lako vratiti uzbudjenje u brak ili prijateljstvo, kada god poželiš da načiniš taj trud. Spostvenom voljom možeš vratiti taj uzbudljivi, optimistični osećaj novog, natrag u svoj život. I to je ključna reč.Volja. Moć unutrašnje volje je ono što će te odvući višlje na lestvici.
Kada izgubiš tu moć, tvoja volja počinje da otiče, i primećuješ kako kliziš niže lestvicom. Nemoj se nikad osećati loše u vezi toga, jer sada to barem primećuješ, a biti svestan toga je 75% predjenog puta ka kontrolisanju volje. Mnogi ljudi skliznu na dno lestvice mnogo puta u toku dana, jer jednostavno ni ne znaju da one postoje. Postojanje ovih unutrašnjih, psihološko neuroloških lestvica, je tajna za većinu našeg društva i kulture. Većina nas još uvek veruje da nas neko ili nešto može usrećiti, da sve počinje spolja.
Ta ista, lažna pretpostavka, navela je i Žan Pol Sartrea (Jean Pol Sartr)da izgovori:
” Pakao su drugi ljudi. “
Ova pretpostavka je isto kao kada bi verovali da je Svet ravan. Ljudi su ranije zaključivali da je Svet ravan, jer je to tada bilo prilično očigledno. Kao što se čini prilično očigledno da nas drugi ljudi mogu usrećiti ili rastužiti. Ali samo zato što se čini prilično očigledno, ne znači da je i istinito. Svet nije ravan, a predpostavka o tome da jeste, sprečavala je ljude da izadju napolje i otisnu se u svet. Držala je ljude u kućama. ‘lenčuge’ prošlosti su se plašile da izadju napolje, jer ako bi otišli previše daleko mogli bi pasti sa ivice sveta. Misao o tome kako nas drugi ljudi čine srećnima je štetno sujeverjem koje nas drži kod kuće, udobno uvaljene u kaučeve, uplašene da se otisnemo u svet. Uplašene da ako slučajno posegnemo i otvorimo se prema nekom ili nečemu, možemo lako da se skotrljamo sa ivice sveta.
Sada možeš videti da je taj strah bio sujeverje, baziran na negativnom setu opterećujućih emocija. Ne moraš se povezivati sa ljudima na oprezan i uštogljen način. Tvoj svet takodje može biti okrugao, čak šta više, možeš imati pregršt zabave!
Postojanje sopstvenih lestvica možemo takodje otkriti tako što ćemo posmatrati naš jezik. Način na koji pričamo jedni sa drugima otkriva njihovo postojanje: “ IZDIGNI SE IZNAD TOGA! PREVAZIDJI TO!” Svi možemo da se poistovetimo sa ovim rečenicama.
Nešto me nervira samo onda kada sam na dnu svojih lestvica, zaslepljen emocijama. Kada se izdignem iznad toga, jasno vidim celokupnu sliku. Što više vidim celokuonu sliku, to manje izgledaju moji problemi, vidim više mogućnosti za sebe. Svet je odjednom pun rešenja! Takodje, što se više izdignem iznad nekog problema to više vidim medjusobnu povezanost izmedju stvari. Baš kao što mi let avionom omogućava da vidim kako je divan grad i seoske farme kada se gleda sa visine, izgledaju poput neke šare. Civilizacija izgleda kao neko umetničko delo sa mog avionskog prozora, zato što sam se izdigao iznad nje. Lice mi se osmehne dok gledam na dole i osećam u sebi: ” Na vrhu sam sveta! “.
“Na dnu sam. “- je rečenica koju takodje izgovaramo, otkrivajući podsvesno znanje o našim unutrašnjim lestvicama: -” Kada sam čuo tvoj glas, odmah sam počeo da tonem i znao sam da nešto nije u redu.”, “Možda odem do kuhinje da skuvam sebi čaj ili kafu, da mi malo podignu raspoloženje. Tako da mogu da se vratim na posao malo višlji na lestvicama nego što sam trenutno”. Pričam radosno sa jednim mojim prijateljem telefonom i on se takodje ” razvedri ” od mog raspoloženja. Kada moje negativne emocije uzjašu moj razum, ja kažem da sam totalno na dnu, deprimiran: “Kako možeš da se smeješ kada sam ja na dnu? ”
Svi divni osećaji ikada koji imaju veze sa kontrolom i strašću, povezani su sa uzdizanjem, penjanjem gore visoko na lestvice, letenjem kao ptica dok ne prevazidjemo sve probleme. Svi najslabiji osećaji promašaja, i nedostatka kontrole, imaju veze sa padanjem na niske grane, klizanjem, survavanjem i raspadanjem, dok se ne zakucamo u dno. Pričamo o rupi bez dna.
Tvoj će se život automatski poboljšati, kada stvoriš naviku da si konstantno svesna, gde si trenutno na lestvici. PRAKSA JE NAJVAŽNIJE OTKRIĆE U ISTORIJI LJUDSKIH DOSTIGNUĆA. Mi je u našoj kulturi, nažalost ismevamo. Lestvica je kao klavir, a stepenice su kao dirke, i vežba sviranje čini savršenim. Ako možeš da zapamtiš da su lestvice tu, ako možeš da ih vidiš, to ćete zaista umiriti, a kada smireno vidiš svoje lestvice, uvek ćeš znati na kojoj si stepenici trenutno, dok pričaš i komuniciraš sa nekim, ili razmišljaš.
Ako primetiš da dolaziš sa stepenika krivice, a spremaš se da nešto kažeš nekome, možeš lagano zakoračiti unazad i udahnuti. Ako shvataš da dolaziš iz besa ili sramote, možeš malo da prošetaš, i dozvoliš svojoj volji da sakupi dovoljno snage, i uzdigne se.
Penjanje gore na lestvice zahteva duboko, inspirativno disanje, koje te čini raspoloženijim i pomaže ti da se lakše popneš gore.
Ako se osetiš povredjenim nečim što je neko izgovorio, uskoro ćeš steći naviku da duboko udahneš, i razmisliš o tome, dok je tvoja stara navika bila da se zaustaviš i osetiš nešto o tome što je rečeno.
Ovaj nedostatak daha te je uvek odvlačio na dole, umesto na visoke stepenike lestvice. Jednom kada shvatiš sa kojeg nivoa lestvice dolaziš, htećeš da se priupitaš gde želiš da stigneš. Ko želiš da budeš?
Sebe stalno iznova kreiraš, pa zašto onda ne bi kreirala sebe, ka pravcu na gore. Ako želiš da stvoriš odlične veze, i srećan život, ti moraš dolaziti sa samog vrha lestvice. Želiš da dolaziš iz svoje mašte, ne iz straha. Želiš da dolaziš sa mesta gde vlada pažljivost i brižnost. Sa praksom, možeš naučiti da se penješ lestvicama sopstvenom voljom. Mašta to radi kao i razmišljanje, a postoje i neki fizički načini koji ti takodje pomažu pri penjanju. Ja za to imam specijalnu formulu koju koristim, zove se SPI. To znači: SMEH,PEVANJE I IGRANJE. Sva tri te vode na gonje lestvice. Sve tri stavke mogu biti dodate svakom danu koji živiš. Čak šta više, svaki dan u kom ne koristiš sve tri stavke, računaj kao izgubljen dan. Budi stroga prema sebi što se tiče ovoga. Kreiraj sebe kao komičarku, pevačicu i igračicu! Insistiraj na tome da naučiš da se zabavljaš. Što si strožija prema sebi što se tiče ovoga, to je nežniji život prema tebi. Sve tri stavke moje formule, imaju nešto zajedničko, disanje. Udisanje života u samu sebe, je zajedničko za sve tri. Sve tri zahtevaju momentalni udisaj. Smejanje, pevanje i igranje zahtevaju dodatni kiseonik. Da bi bila srećna, sve što ti treba je vazduh kojim dišeš.
Jedan od najbržih načina da upropastiš vezu je da počneš sa samosažaljevanjem. Kada uhvatim sebe da počnem da kukam kako su me ojadili neki ljudi, ili odredjene situacije, primećujem da moje veze sa ljudima gube svoju toplinu. Odjednom ljudi nisu toliko oduševljeni kada me vide. Tokom godina, primetio sam da će ti ljudi pokazati odredjenu dozu sažaljenja, ali se baš i ne raduju da se opet vide, i pričaju sa tobom. Osim ako i oni nisu žrtve, u kom će te slučaju slušati sa nestrpljenjem da završiš kako bi i oni mogli ispričati svoju priču.
Veliki, spiritualni romanopisac D.H. Lorens (D. H. Lawrence) jednom je izjavio:
“Ja nikada nisam video zver koja sažaljeva samu sebe. Kada joj dodje čas, ptica će samo pasti na tlo, bez imalo samosažaljenja. To je zato što zveri žive živote čiste akcije.”
Danas, što više živim život kao divlja zver, preuzimajući neke akcije, pre nego da meditiram na svoje tužno stanje, moje samosažaljenje se samo topi i topi. Hronična tuga postaje stvar prošlosti. Paradoksalno, smorenost je uvek život sa premalo akcije. Što više akcije ugradjujem u svakodnevnicu to bolje spavam noću, i manje samosažaljenja osećam. Što bolje spavam, to više imam energije. Što više energije imam, to više volje imam da preuzmem neku novu akciju. Što više akcija preuzimam, to se srećnije osećam. Što sam srećniji, to su mi odnosi i veze bolji.
Trebale su mi godine razmatranja sopstvene prošlosti da bih shvatio da je samosažaljenje postala najgora navika koju sam ikada stekao u životu. Veoma gadna navika. Reaguje na nervni sistem slično kao heroin, natera te da se osećaš tupim za život. Čini kreativnu akciju NEMOGUĆOM. Ne moraš pasti nisko koliko sam i ja, da bi shvatila neke stvari. Možeš imati mnogo više zabave nego što sam ja imao, ponovo oživljavajući sopstvenu svesnost. Možeš primetiti samosažaljenje čim počne da pušta svoje korene i jednostavno ga isčupati napolje. Možeš se zezati na svoj račun! Možeš se smejati kako si samo blesava, jer ti nisi žrtva tvojih osećanja, ti si više nego tvoja osećanja. Oseti ih, oseti ih celim svojim bićem, a onda nastavi dalje. Vrati se opet gore u svoj um. Razmišljaj, smej se, budi kreativna i voli.
Vlasnik se ne boji da napravi zahtev, zato vlasnicima polaze za rukom prodaje i udvaranje. Žrtve se boje reči NE i učiniće zapanjujuće stvari samo da bi izbegle da je ikad čuju. Za žrtvu NE znači odbijanje. Apsolutno, razoravajuće odbijanje. Za njih NE ne zvuči kao “Ne. “, već kao: ” Ne! Ne! Ne! Ti nisi dovoljno dobra!!!! ”
Ali za vlasnika, NE jednostavno znači samo suprotno od DA. Ne I da, žive zajedno. Svako ljudsko biće ima savršeno pravo da kaže i da, i ne. I to ne smeta vlasniku. Vlasnik poštuje to pravo. Zato, vlasnik kada čuje “Ne.” ne misli odmah da nešto nije u redu sa Univerzumom, ne zaključuje odmah da je život nefer, već odmah predje na svoj sledeći zahtev. Žrtve provedu dobar deo svog života, izbegavajući da čuju reč “Ne”, jer su od nje napravili da znači totalno odbijanje. Apsolutno, temeljno i lično odbijanje. Nije ni čudno zašto žele da je izbegnu po svaku cenu. Nesreća je u tome, što dok izbegavaju da čuju NE, izbegavaju i mogućnost da im se desi DA. Ta dva idu u paketu, oni žive zajedno. Glavni razlog zašto ljudi ne dobijaju ono što žele u životu je to što oni ni ne traže. Vlasnik je uspešan jer on nema iracionalni, sujeverni strah od promašaja. Vlasnik hrabro lunja po zemlji zvanoj NE. Majkl Džordan (Michael Jordan) je izjavio: “Promašio sam više od 9.000 bacanja u koš, 300 utakmica pobedjen, 26 puta mi je poveren odlučujući pogodak u koš i ja sam promašio. PROMAŠIVAO SAM IZNOVA I IZNOVA I IZNOVA U SVOM ŽIVOTU, I ZATO SAM USPEO. Postoji velika razlika izmedju gubiti i biti poražen.”
Žrtve koriste gubitke kao opravdanja zbog čega su se penzionisale od igre. A vlasnici gube predivno. Vlasnik koristi gubitak kao inspiraciju. Zapiši u svoj planer ili kalendar: DANAŠNJI VELIKI ZAHTEV u desnom, gornjem uglu strane. Ne dozvoli da prodje i jedan jedni dan a da nisi napravila jedan takav odvažni zahtev za nekog. Ja ti obećavam da ćeš biti šokirana koliko ćeš puta čuti neočekivano DA. Takodje ćeš se čuditi i kako ćeš lako izlaziti na kraj sa NE. Naučićeš da primiš NE ponizno i dostojanstveno. I nećeš ga više primati lično. Učeći sebe svakodnevno da te NE neće ubiti, tvoja moć će izrasti daleko iznad svih tvojih očekivanja. Osetićeš značenje Ničeovih reči: ‘Ono što me ne ubije, čini me jačim.’ Pogledaćeš iza sebe, u ono što si nekada davno nazivala svojom ličnošću, i nasmejaćeš se gromoglasno koliko si se daleko popela.
Ako udariš svoje koleno o vrata kola dok izlaziš iz auta, zaista osećaš bol. Tvoje koleno je oteklo, ti to ne poričeš niti potiskuješ u sebe, ti to jednostavno osetiš. Medjutim, ti takodje znaš da si ti mnogo više od tvog oteklog, bolnog kolena. Čak šta više, ti ćeš svakako ući u kuću i nastaviti da radiš ono što si dalje planirala da obaviš u toku dana. A ako si stvarno inspirisana time što trenutno radiš, tvoja svest o tvom bolnom kolenu potpuno nestaje. I teško da opet i pomisliš na to. Ovo je jako zdrav način kako se suočavamo sa fizičkim bolom. Iako obratiš pažnju na trenutni bol u kolenu, ti uvek znaš da si ti mnogo više nego tvoje bolno koleno. Ti se ustvari izdigneš iznad te situacije i tog bola. To je tvoja životna praksa i navika, i ta ti navika odlično služi.
E sada, primeni istu tu naviku i na svoj emotivni bol, i posmatraj šta se dešava. Ako to uradiš svaki put kada osetiš emotivni bol u obliku krivice, rezignacije, straha, krivnje i besa, postaćeš oslobodjena osećaja da drugi ljudi upravljaju tvojim životom. To jest, sa praksom ćeš uvideti da ti, iako osećaš bes, u suštini nisi taj bes. Iako si uplašena, ti si više od tog osećaja straha. Ti treba da odeš do onog drugog dela sebe koji je spreman da razmišlja. Isprva ćeš osetiti ogromni otpor da ovo uradiš, jer smo odgojeni u kulturi koja nas u potpunosti uči da uvek budemo potčinjeni i da obožavamo naša osećanja, kao neke bogove. Kada nam nadodje neko osećanje mi se automatski bacamo na kolena, apsolutno se poistovetimo sa njim. Mi JESMO ljuti, to je ono šta smo i ko smo. Bes nas je potpuno obuzeo. Svaka ćelija u našem telu je ljuta. U nama ne postoji ništa više do ovog besa koji sada osećamo. U našoj kulturi je sasvim normalno reći: ” Ja sam ljuta! “. Opšte prihvaćena je praksa da se potpuno obuzmemo, poistovetimo i identifikujemo sa besom. Bes je ono ko smo u tom momentu. Medjutim, ne mora tako da bude. Možeš da se iskobeljaš iz ove depresivne navike, samo se seti svog oteknutog kolena i posmatraj tu situaciju. Kada tresneš svoje koleno i ono te boli, ti se ne identifikuješ momentalno sa time i uletiš u kuću, vičući “Ja sam nateknuto koleno!!!”, ” Ja jesam bol! ” Ti ne dozvoliš svakoj ćeliji u tvom telu da preuzme taj identitet, kao što to radiš sa svojim emocionalnim bolom. Zašto je to tako? Navika. Isto tako možeš da usvojiš tu moćnu, zdravu, uravnoteženu, efektivnu naviku koju primenjuješ za svoj fizički bol, i za svoj emocionalni. Možeš početi odmah danas. Ako osećaš bes, uoči ga, nemoj ga poricati, ali se nemoj identifikovati sa njime. Nemoj dozvoliti da te prožme i obuzme. Nemoj ga pomešati sa onim što ti zapravo jesi. Jer to nije ono što si ti zaista. Možeš reći sebi, “Ja osećam veliki bes u vezi ovoga…” Možeš ka lokalizovati i spakovati u kontekst koji mu odgovara. Možeš ga izolovati, tako da se može sa njime upravljati, isto kao što izoluješ svoj bol kolena i zadržavaš ga u svom kolenu. To je čista iluzija, da su naše emocije ono što smo mi, da nas poseduju. Ovo možemo lako potvrditi, tako što ćemo naći ljutitu i besnu osobu i predati joj lutrijski tiket od 8 miliona dolara:
” Šta kažeš?”
” Ma! Toliko sam besna na ovu osobu da sada ne mogu ni da razmišljam o tom tiketu!!! ”
Neće baš tako biti, ona će pre zaboraviti na bes istog trena kad smo joj predali tiket. Ako je neki čovek u depresiji, sedi pored bazena i odjednom nečija beba pdne u bazen i počne da se davi. Da li će taj čovek reći:
“Jao, voleo bih da nisam ovako deprimiran, da imam više energije da spasim ovu bebu… “.
Da li bi policija i hitna pomoć zapisali u svoje izveštaje, da je davljenju prisustvovao svedok koji nije mogao da spase dete jer je nažalost bio vrlo depresivan u tom trenutku. Stvari prosto ne idu tako…To znamo i ti i ja. Svi mi imamo moć da emocije stavimo po strani ako dodje do hitnog slučaja ili neke važnije igre koju bih igrali. A tu igru je na nama da zamislimo.
U vezama postoje dve vrste ljudi, oni koji daju i ljudi koji uzimaju. Svaki od njih je lični izum i svaki od njih dobija različite rezultate. Davaoci su oni koji se zabavljaju, a oni koji uzimaju su obično paranoični da će ih ovi razotkriti, i da će izgubiti tu vezu.
Kada radim sa ljudima koji se bave prodajom, primećujem da se oni koji se najviše muče u poslu, su oni ljudi koji sebe vide kao ljude koji uzimaju od drugih. Oni, kada zovu mušteriju da zakažu sastanak, govore da se izvinjavaju što oduzimaju vreme tom nekom, a zatim upitaju mušteriju da li bi im mogli oduzeti još malo vremena kako bi im lično demonstrirali proizvod koji žele da im prodaju, i konačno, na samoj demonstraciji oni pitaju mušteriju da li bi im mogli uzeti i novac za to. To je jedan život uzimanja, tako da je vrlo ništavan i jadan. Nema ništa gore u jednoj vezi, nego kad osećaš da uzimaš više od veze nego druga strana. Ja obožavam da proučavam srećne veze ljudi iz prodaje, sa njihovim mušterijama. Kao što je i Robert Luison (Robert Louis Balfour Stevenson) rekao: ” Ja verujem da svi mi živimo tako što prodajemo nešto; možemo mnogo naučiti iz sveta prodaje. Kao prvo, uspešni prodavci ne vide sebe kao one koji uzimaju, oni daju za život. Oni daju svoje vreme, oni daju svoj savet, ponude svoje prijateljstvo, uslugu i obećanje jednog novog medjusobnog odnosa sa mušterijom, daju odličan proizvod; oni sebe vide kao nekog ko daje doprinos životima mušterija, oni zrače energijom, a ta energija dolazi iz koncepta davanja koji neguju o sebi.”
“Koncept o sebi je naša sudbina.” -kaže Natanijel Brendon ( Nathaniel Branden). Tako da “Davaoci” koji rade u prodaji, su uvek oni najuspešniji prodavci. Univerzum nagradjuje njihovo davanja, tako što im vraća natrag sve pozitivno.
Ljudi koji sebe smatraju za one koji stalno uzimaju, su oslabljeni jadnim konceptom o sebi. Oni se uvek osećaju inferiorno naspram svojih mušterija. Promena iz osećaja inferiornog otimača, do osećaja moćnog davaoca zahteva duhovnu volju. Davanje sebe je prvo što aktivira tu volju, a davalac potom juri u novu dimenziju života.
Većina ljudi ima poteškoća sa davanjem, zato što su pogrešno protumačili rezultate prošlih pokušaja. Sećaju se kako su bili žrtve i kako su bili poniženi. Ne veruju davanju, jer misle da su ranije davali i opekli se. Ali oni to zaista nisu radili. Ono što oni nazivaju davanjem je ustvari oblik trgovine. A trgovina nije davanje. To je akt u kome je fokus na onome šta ćemo dobiti za uzvrat. Istinsko davanje se ne fokusira na korist, već na samo davanje. Ostvareni davaoci, postaju puni samopoštovanja. Često su to bivši otimači koji su sami sebe kreirali u davaoce. Oni ne daju da bi dobili zauzvrat sreću. SREĆA JE VEĆ TU. Ona potkrepljuje akt samog davanja.
Najčešće pitanje koje ja dobijam, a tiče se žrtva-vlasnik razmišljanja je: Šta da radimo kada imamo žrtvu u našem životu?
Većina ljudi najpre želi da promeni druge, pre nego promeni sebe. Oni i dalje ne shvataju da ako bi se popeli višlje na sopstvene lestvice, ta druga osoba više ne bi predstavljala takav problem. To bi bila interesantna, izazovna situacija, jedna nova prilika za davanje, ali ne bi bio nikakav veliki problem. Ako u našem životu postoji žrtva koja nam zadaje užasno veliki emotivni problem, to samo znači da smo i sami negde usput postali žrtva. Žrtva žrtve.
Žrtve lako mogu da vide viktimizirano ponašanje u svojim partnerima ili kolegama. Onda kažu: “U tome je problem! Da oni nisu takve žrtve, meni bi bilo lakše da budem vlasnik! “.
Kada se postaram da ljudi shvate, da posedovanje sopstvenog duha nije u tome da ideš i popravljaš druge ljude, ja im obično kažem svoju omiljenu Gandi (Mohandas Karamchand Gandhi) rečenicu: ” Ti moraš biti promena,koju želiš da vidiš u drugima.” Gandi je preporučivao ponovno kreiranje sebe, kao jedinu akciju koja će zaista dopreti do osobe čije je ponašanje problem. Ako izumemo svoju novu priču, ta osoba će želeti da nas prati u tome, i reći će: ” Pokaži mi kako to radiš! ” Mi moramo biti ta promena koju želimu u drugima. Inspiracija je najjači alat podučavanja ikad korišćen.
Jedan od razloga zašto su Anonimni Alkoholičari ( Alcoholics Anonymous ) imali više uspeha nego bilo koji drugi metod da otrezne ljude, je njihova polisa da te privuku u organizaciju da dodješ, a ne da promovišu kako je alkoholizam loš i da te smaraju sa time. Oni ne stavljaju pritisak na tebe da budeš trezan, ali u slučaju da ti to hoćeš, AA je tu da ti pomogne i da te inspiriše.
Roditelji takodje brzo nauče ovaj alat. Ja mogu mom sinu non stop zvocati kako trebao da počne da vežba, i on će na to reći: ” Ma daj, mani se!” Medjutim, kada ja krenem da vežbam on će se zainteresovati bez ijedne moje reči.
Najgori mogući način da komuniciraš u odnosima je da nateraš onog drugog da se oseća krivim zbog nečega. Čim se zbog moje komunikacije sa tobom, ti osećaš krivom ili da si nešto uradila pogrešno, ja sam te automatski stavio u položaj odbrane i sama komunikacija je pretvorena u potrebu za opstankom. Kada te ja optužim za nešto, tvoja prva reakcija je da se braniš, a potom, što se više braniš, ti postaješ ubedjena da si baš ti upravu. A što si više ubedjena, to su manje šanse da se zaista promeniš. S’toga, što više kritikujemo druge ljude, samo još više uvećavamo ponašanje kojem se protivimo. Ne baš efektivan način za povezivanje sa nekim. Iako govorimo sebi da je naša kritika konstruktivna, ona zapravo nije to. Sav kriticizam koji nekog čini pogrešnim ili krivim je destruktivan.
Zato, ako u našim životima postoji neko ko je žrtva, najgore što možemo učiniti je da je okrivimo zbog toga što je žrtva. Najbolje što možemo učiniti je da ignorišemo viktimizirano razmišljanje i čekamo u zasedi trenutak kada ta osoba poseduje svoj duh i bar na momenat preobrazi sebe u vlasnika. Niko nije u potpunosti žrtva, svako od nas ima momenat kada je potpuni, čisti optimizam i duh. Nažalost, kada se takvi momenti pojave, mi ih uglavnom naglasimo na najgori mogući način. Obično govorimo kako je redak taj trenutak kod nekog:
” Odakle ti sad to??? “- kažemo mi.
“To nije Anđela kakvu ja znam! Jesi ti imala neko prosvetljenje il’ šta??? ”
“Ja sam taj koji obično govori da to treba da se uradi, ne ti! ”
“Ja sam ta koja uvek mora da nas oraspoloži, ne ti!!! ”
“Čemu dugujemo ovaj momenat??? ”
” Šta sam uradila da dobijem ovakvu čast od tebe??? ”
Time što reagujemo tako, mi obeshrabrujemo žrtvu da razmišlja opet na takav način. Najefektivnije je kada takav redak trenutak posedovanja duha kod žrtve zaista nagradimo na jedan iskren način, koji će ohrabriti žrtvu da uskoro smisli još jedan ovakav izliv posedovanja duha.
Kada ljudi oko mene, koji su žrtve, imaju takav jedan momenat, ja volim da tada usporim vreme. Da u potpunosti zaustavim kazaljke na satu i zaista uživam u trenutku. Volim da govorim drugim ljudima o vlasnik-žrtva razmišljanju i da im to ponovim par puta i sledećih nekoliko dana. Volim da se time pozabavim koliko god mogu i prosto nateram žrtvu da sama kreira još takvih trenutaka.
Ne moramo da čekamo da se žrtva pretvori u vlasnika, ona je već vlasnik. Problem je koliko ona često ispoljava taj momenat čistog posedovanja. Jednom kada se ispraksamo u odavanju časti takvim momentima, oni se povećaju. Što se više opustimo u vezi toga ko je ta žrtva, to više slobode za eksperimentisanje ima ta osoba. Uskoro njihova stara ličnost nestane i oni nauče da postanu snažni. Tako da, na pitanje kako promeniti žrtvu, odgovor bi bio: prestati je posmatrati kao takvu.
