Obojica, Džon Adams i Tomas Džeferson umrli su na isti dan, 4.jula 1826. godine, na pedesetu godišnjicu dana nezavisnosti. Adams je ležao na svojoj samrtnoj postelji i poslednje reči su mu bile: Džeferson živi zauvek. Ono što nije znao, je činjenica da je naš treći predsednik Tomas Džeferson umro nekoliko sati ranije.
Možda ste pomislili da će ovo postati lekcija iz istorije, ali nije tako. Ovo je rasprava o životu posle smrti, i razmatranje pitanja Da li mi stvarno umiremo? Mnogi veruju da je Adams imao vizije budućnosti na svojoj smrtnoj postelji. Dok umiremo, veo između života i smrti za nas polako nestaje. Bili biste iznenađeni da pogledate u život posle smrti i vidite nekog ko vas čeka, a za koga ste mislili da je sa vama u ovom zemaljskom svetu. Kao mnogi drugi, i ja verujem da je Adams video svog prijatelja koji ga čeka, i da je shvatio da smrt ne samo da nije kraj, već da mi nastavljamo da živimo. Džeferson zauvek!
Ako ništa drugo jedno su nas uporno učili u našem životu, a to je, da je smrt naš kraj, završetak. Smrt je svetski putnik u našem današnjem društvu. Ponekad, ona je rezultat nasilja, ponekad nežni akt prirode, ponekad kraj duge bolesti. Mi je gledamo na našim televizorima, plaćamo da bi je videli u bioskopima, i igramo se sa njom na našim video igricama. Možda se nadamo, da što je više budemo gledali, da ćemo je se manje bojati. Albert Ajnšajn je ukazao na činjenicu da vreme nije konstantno, da je ono relativno u odnosu na posmatrača. Za sada, možemo jedino posmatrati vreme i umiranje. Obzirom da me je moj posao približio ovoj nepoželjnoj dami, našao sam u smrti mir, i shvatio sam, i u svom ličnom iskustvu, da smrt nije završetak.
Mi živimo u vremenu, i umiremo u vremenu. Pošto smo nastanili svoja tela, vreme postaje korisna mera. Ipak, ono ima onoliku vrednost, koliku mu pridajemo. Vebster (on-line rečnik) definiše vreme kao: interval koji razdvaja dve tačke u kontinuumu. Navodno, rođenje predstavlja početak, a smrt kraj, ali oni to nisu; oni su samo tačke na kontinuumu.
Dve nedelje pre nego što mi je otac umro, preselio sam ga u svoj stan. Doneo sam bolnički krevet u dnevnu sobu. Tu bi ga porodica i prijatelji posećivali, jedno po jedno. Uveče, svi bi primakli stolice, okružujući njegov krevet. U svom zdravlju, kao i u bolesti, on je bio centar pažnje. Krug oko njegovog kreveta ostao je sve do trenutka njegove smrti. Nakon što je umro, proveli smo vreme sa njim, ali smo ubrzo shvatili da njegovom telu više nismo pridavali nikakvu pažnju. Njegovo telo više nije bilo centar pažnje. Mi smo svi još uvek pričali, smejali se i plakali, ali naš govor tela i naš fokus su bili na njegovom duhu, a ne na telu.
Ako ste bili pored voljene osobe koja je umrla, vi ubrzo vidite da je njihov duh napustio telo. Taj duh, koji nema opis, koji je činio naše voljene baš takvima kakvi su bili, našu majku ili oca, on je potpuno otišao iz njihovih zemaljskih tela. Iskra života je otišla. Ispred nas leži samo telo, kao odelo koje su nosili čitav život. Mi volimo to odelo, poznat nam je izgled, ali ipak znamo da ono što su naši voljeni bili, da je to mnogo više od tog odela ispred nas. I znamo da to nešto više, njihov duh, više ne boravi u ovom telu.
Niko od nas ne zna šta će se desiti nakon smrti, ali ja verujem, ako pogledate duboko unutra, unutar sopstvene duše, znaćete da ste oduvek postojali, i da ćete uvek postojati. Duh je večan. Ako se osvrnete na prošlost, shvatićete da se nikad niste ni osećali kao da niste postojali pre nego što ste se rodili u ovom životu. Radije ste se osećali kao da ste oduvek postojali i da ćete uvek i postojati. Zato ta smrt neće biti vaš kraj. Kada umrete, možda nećete imati ovaj život za koji sada znate, ali ćete nastaviti dalje. Ako ste izgubili dragu osobu, on/ona i dalje žive. Umiranje i dalje postoji. Sada, kada neko koga znam umire, više ne govorim zbogom, samo kažem do sledećeg viđenja. Marien Viliamson uvek govori o tome na svojim predavanjima: Rođenje nije početak i smrt nije kraj. Postoji smena iz identifikacije tela, u identifikaciju duha.
Niko sa sigurnošću ne može da kaže da razume smrt, osim ako ta osoba nije zapravo umrla. Mi smo samo posmatrači dok ne kucne naš čas. Ono što ja podučavam u vezi smrti, je ono što sam od nje i naučio. Dok su moje medicinske studije dodirnule temu, o smrti sam najviše naučio od ljudi za koje sam imao privilegiju da brinem, i da sa njima podelim najdragocenije, finalne trenutke. Ono što sa sigurnošću znam je sledeće: ljubav je kuća, koju čak ni smrt ne može srušiti.
