Učinite korak u nazad, kako bi Univerzum mogao da zakorači ka vama.
Ovog jutra sam prespavala alarm. Ceo vikend sam provela podučavajući seminar na Istočnoj Obali, a potom uhvatila let kući koji je sleteo u ponoć. Dok sam skupila svoje kofere i prtljag, sela u kola i odvezla se kući, bilo je već dva sata posle ponoći. Nisam marila. Još uvek me je držalo uzbuđenje zbog seminara, osećala sam se srećno i radosno zbog divne razmene energije sa publikom koja je došla. Njihova ljubav me je nosila kući na tako visokom vibracionom nivou, da se nimalo nisam osećala umornom. To je trajalo sve dok alarm nije zazvonio u sedam sati ujutro, kada me je talas iscrpljenosti preplavio, dok sam rukom pritisnula taster za odlaganje zvona. Automatski sam pala u dubok san, sve dok se alarm opet nije aktivirao za deset minuta.
Boreći se sa snom, naterala sam sebe da otvorim oči, ustanem i odem do tuša. Duboko zadovoljstvo koje sam osetila predhodnog dana, još uvek je visilo u vazduhu, ali moje telo nije imalo nikakvo zadovoljstvo od toga. Bilo je umorno i nespremno da zaroni u još jedan dan prepun posla. Ignorišući potrebe svog tela, moj um je nastavio dalje, i započeo glava protiv tela borbu, koja je trajala čitav dan. Imala sam sastanke koje sam želela da ispunim i održim svoju reč, ali sam fizički bila u potpunosti bez baterija. Izdržala sam do 4 popodne, i zatim otišla kući jer više nije bilo šanse da bilo šta uradim, želela to ili ne. Zaspala sam dubokim snom do devet uveče.
Shvatila sam, dok sam se budila iz takve magle dubokog sna, da ako hoću da živim u svojoj najvišljoj vibraciji, da ću jednostavno morati svom telu da dam malo više onoga što mu je potrebno, tako što ću svoj ritam i raspored obaveza malo usporiti i prilagoditi.
Moj um obožava da stvara i da izgubi svaki osećaj za prostor i vreme kada uđem u kreativnu vibraciju. Moje srce voli da se posveti, i konektuje i deli sa drugima. I moje telo voli da deli u vibraciji ljubavi, u smislu održavanja obaveza, i pojavljivanja na zakazane sastanke. Za razliku od mog srca i uma, moje telo ima drugačije potrebe koje su mu potrebne da bi pratilo vibraciju mog srca i uma. I nažalost, ja često zaboravim da uračunam i te potrebe kada planiram svoj dan. A kada ignorišem ono što je potrebno mom telu, moja divna vibracija jednostavno tone. Postajem nervozna. Osećam se kenjkavo i iziritirano. Imam poteškoća da saslušam nekog, i da budem tu za druge; i preterano reagujem na desonantne energije i buku oko mene.
Ne mogu vam ni reći koliko mi je puta neko iz moje porodice rekao – dok sam bila u svom iscrpljenom, nervoznom stanju: Voleli bi da te tvoji klijenti i studenti vide sad… ovakvu kakva si zaista!
Svaki put kada se ovo desi, pomalo se pokunjim u sebi, jer znam da su u pravu. Sa visoke vibracione tačke intenzivnog truda i rada, čak i rada koji apsolutno volim, često me iznenadi moje nervozno raspoloženje, bez imalo ljubavi niti strpljenja za bilo šta. Ako pokušavamo da uradimo što više, ili ako imamo suviše obaveza nad glavom, naše najbolje namere će se samo pretvoriti u stres, iritaciju, čak i depresiju jer mi jednostavno ne možemo da udahnemo.
Ovo je opasni izazov, pogotovo za one koji su malo više ambiciozniji, kao što sam ja. Ja volim život, i ne želim da propustim ni jednu jedinu stvar; ni jedan momenat. Međutim, ako svoj dan prepunim sa obavezama, bez da dozvolim da se moje trodimenzionalne potrebe tela ispune, možda će me publika voleti, ali ću se sama u sebi osećati krivom jer svoj stres i negativnost projektujem na ljude koji su mi najbliži.
Pročitala sam da je Dalai Lama veoma svestan važnosti praćenja laganog tempa, kako bi živeo u ljubavi svaki dan. Jednom ga je novinar upitao kako uspeva da ostane tako miran i smiren i pun ljubavi, prizeman, kada njegov život zna da bude tako stresan i zahtevan.
On je zastao, razmislio par trenutaka, a potom odgovorio: Krenem ranije na sastanke. Kako razumno. Kako realno. Kako inteligentno. I kako je to puno ljubavi prema njemu i ljudima koji se ugledaju na njega kao vođu. Mi zaista možemo živeti u duhu ljubavi mnogo više nego u duhu sulude žurbe, samo onda kad odbijemo našem previše aktivnom umu da nas žive zakopa sa svojom beskrajnom listom obaveza.
Dakle, kao i svi, i ja učim, i primenjujem ono što već znam. U duhu te namere, uzela sam slobodan dan da se opustim. Spavala sam, i nisam imala ništa drugo da radim, osim da uživam u životu čitav dan. To je izazov, ali ja sam odlučna i posvećena. Ovo me je podsetilo na nešto što mi je moj učitelj, gospodin Tuli jednom rekao: Ponekad, najmoćnija stvar koju možeš da uradiš jeste da ne radiš ništa. Što ne znači da se ništa ne dešava. To samo znači to, da kada učiniš jedan korak u nazad, dopuštaš Univerzumu da zakorači ka tebi. Dakle, sa šoljom kafe u jednoj ruci, odličnim romanom u drugoj, i potpuno praznim planerom za dan, šaljem vam svu moju ljubav iz svog smirenog i opuštenog srca.
prelepo i istinito i ja imam momente kad sam preumorna i onda moj posao koji jako volim malo pocinje da trpi odnosno osetim da mojim musrerijama saljem negativnu energiju pa onda u sebi zamolim boga da mi da snage i da vodi moju ruku i pomoglo mi je.jako sam sretna sto sam svesna i mogu da reagujem mislim da za to mogu da zahvalim na ovako divnim tekstovima koji me osvescuju znam da moram jako puno raditi na sebi hvala za divne tekstove