Samo kada otvorimo svoje duše.
Šaman i sveti lav zajedno dele duhovni svet.
Pronašla sam svoju specijalnu konekciju sa lavovima Timbavatija. Pre deset godina nisam imala pojma šta znači reč ‘spiritualno’, i smatrala sam da je to nešto što se tiče procesa i fenomena koji su se pojavljivali van fizičkih i prirodnih zakona, međutim, sada sam shvatila da je spiritualni proces deo prirodnog zakona.
Obzirom da se reč psiha odnosi na dušu, mislim da psihičke ili telepatske konekcije između različitih vrsta mogu predstavljati komunikaciju na nivou duše – sa implikacijama koje dosežu mnogo dalje u obnavljanju drevne veze između ljudske vrste i lavova.
Jedan događaj u Timbavantiju, podsetio me je na ovu povezanost duša.
U februaru i martu 2000. godine, hiljade ljudi izgubilo je živote u razarajućim poplavama koje su besnele Mozambikom. Velike oblasti Timbavatija i Kruger Parka (koji se nalazi na samoj granici Mozambika) su bile teško oštećene. Obilne kiše padale su neumorno više od dva meseca. Zemlja je bila toliko natopljena da su se čak i rendžeri koji su bili obučeni i naviknuti da izlaze po bilo kakvim terenima, plašili da izađu i ne ostanu zaglavljeni u blatu.
Moja sestra, Serena, i njena starija ćerka Fejt, odlučile su da me posete u Timbavatiju.Sa njima je takođe bio i Ričard Vikstid, dokumentarni režiser kojeg sam upoznala u toku mog šamanskog putovanja, i sa kojim sam razvila blisko prijateljstvo. Nakon što smo proveli prvih nekoliko dana u kolibama, slušajući neumorno klepetanje kiše o krov, odlučili smo da se ipak upustimo u rizik jedne vožnje. Nakon informacije koju sam primala od svojih spiritualnih izvora, o mojoj bliskoj konekciji sa Belim lavovima, žudela sam da ponovo vidim svog mezimca – ‘Krilatog lava’ Ingvavuma. Posetila sam Timbavati mnogo puta nakon njegovog prvog pojavljivanja. Iako je redovno pronalazio načina da dođe u moje snove, i iako sam u mnogim prilikama čula njegove krike, nisam ga već dugo videla uživo.
Novine su nas obaveštavale da se mnogo ljudi udavilo u toku poplava i da su mnogi od njih ostali bez domova. Nisu ni spomenuli životinje koje su doživele slične patnje. Bila sam veoma zabrinuta da je Ingvavuma možda povređen u poplavi, ali nisam imala nikakvog načina da utvrdim gde se nalazio. Od kad se prvi put pojavio na ‘modnoj pisti’ livada, postao je dominantni mužjak te oblasti, Timbavatijev kralj lavova. Međutim, zadnji put je bio viđen u toj oblasti pre nego što su počele poplave, pre skoro dva meseca.
Te noći smo odlučili da ne obraćamo pažnju na vreme, te smo otišli u vožnju bez obzira na sve. Umorni od sedenja u kolibi nekoliko dana, obukli smo kabanice i krenuli u natopljeno veče. Iako smo imali kola na sva četiri pogona, pazili smo da ne idemo na zemljane puteve da se ne bi duboko zaglavili u blato.
Na moj zahtev, naš rendžer Rekson, odvezao nas je direktno na polja livade. Kada smo stigli, zaustavili smo kola. Dok je upalio dugačka svetla kako bi osvetlio tamu ispred nas, kao standardnu proceduru opreznosti, rendžer nam je dao slobodan znak da izađemo iz auta. Kiša nas je u istom momentu zapljusnula, i ja sam sela sa Fejt, koja je tada imala samo pet godina, na mokro tle. Rekla sam joj da ćemo zajedno da pozovemo Ingvavumu u svojim ‘umovima’. Obe smo zatvorile oči, i mogla sam ga videti jasno, baš onako kako mi se pojavljivao u mojim snovima: kraljevskog lica, sa intenzivnim izrazom moći i mudrosti.
Par momenata kasnije začuo se krik lava u blizini. Rekson, koga su mnoge godine iskustva u ovoj oblasti naučile velikoj opreznosti, naredio nam je da se odmah povučemo u kola. Poslušali smo. To poznato, urođeno uzbuđenje momentalno me je razvedrilo, dok smo se odvezli u pravcu krika koji smo čuli. Morali smo ići zemljanim putem, ali to više nije bilo važno. Nismo morali da tražimo lava, on je došao da nas pozdravi.
Bio je kao zlatni zrak u našem vidokrugu, živi primer onih maski drevnih bogova sunca u mitologiji, lav je gledao pravo u mene sa tim neustrašivim, sveznajućim izrazom koji mi je bio dobro poznat iz mojih snova.Rekson ga je istog momenta identifikovao: Ingvavuma.
Bila sam zaprepašćena i ponizna. Od svih životinja, baš u tom momentu, na tom tako simboličnom delu zemlje, u sred kišne oluje u divljini Timbavatija, moj mezimac lav se pojavio kao neka božanska pojava – i sve to je snimao moj prijatelj Ričard Vikstid, koji je sedeo pored mene svo vreme. Vratili smo se u kamp u stanju blage euforije. Bila sam oduševljena što sam videla mog lava, i osetila olakšanje što sam saznala da je bezbedan. Iznad svega, osetila sam skoro ‘pupčanu’ povezanost sa ovim bićem. Mogućnost da smo Fejt i ja nekako pozvali lava u svojim umovima bila je ideja koja mi je dala novi osećaj sopstvenog smisla u mom životu.
Ovo je bio jedan od nekoliko signala, koji mi je bio dat, da ću jednog dana biti sposobna da pređem u njegov svet i ponovo natrag u moj. Šamani znaju da svako živo biće na ovoj planeti ima svoju dušu ili duh. Umetnost šamana je da ume da pređe granice , a ono što je najizazovnije u svemu tome je prividna podela između fizičkog sveta i duhovnog sveta. U tradiciji šamana, više se nisam plašila da se suočavam sa drevnim duhovima. Već neko vreme, moja nejveća inspiracija je došla upravo iz poruka koje su mi došle putem izvora duhova, koji kao da me čuvaju i vode svaki moj korak.
