…čak i kada je tuga na pragu.
Poruka nade moje ćerke.
Otišla sam u jednu malu hrišćansku knjižaru u Anapolisu, u Merilend državi, gde su me svi poznavali. Tiho sam ušla unutra i otišla pravo ka odseku za Bibliju, ali ne zato što mi je trebala nova Biblija, već zato što ih skupljam. Imam 50 različitih izdanja Biblije – različitih prevoda, boja i veličina.
Hodala sam pored polica koje sam dobro poznavala. Sve je bilo identično, baš kao što sam ga već sto puta videla u prošlosti. Samo što nisam izašla napolje iz knjižare, kada me je jedan od sveštenika pozvao.
‘Dobar dan sestro. Danas izgledaš prelepo.’
Izgledao je i zvučao kao hrišćanski misionar starog sveta. Visok, Mršav. Beo ko’ sneg. Entuzijastično radostan. Bio je nov u ovoj radnji.
‘Pa, hvala vam. Danas sam dobro’ – nisam se potrudila da se dalje upuštam u razgovor.
‘Niste ništa našli? I to je ok. Bog je i dalje dobar. Hej, moglu li vam nešto dati?’ Otrčao je do polica sa knjigama iza pulta.
‘Evo. Želim da uzmete ovo. Ja obožavam ovo i čitam ga svo vreme. Ovo je moja omiljena skripta.’
Kada sam pogleala, videla sam da je to omiljeni psalm moje ćerke Džemime. Mislila sam da će mi kolena pokleknuti.
‘Da li znate taj psalm?’
‘Da, znam.’ Razmišljala sam da li treba da mu kažem za Džemimu ili ne. Pre nego što sam odlučila, okrenula sam pamflet, a onda su moja kolena zaista zaklecala. Sa druge strane sjajnog papira, bila je slika Isusa, identična slika isusa koju sam viđala i kod Džemime u njenoj sobi. Bio je obučen u belo, sa šarenom maramom oko vrata. Sveštenik me je prihvatio, nakon što mi se zavrtelo u glavi.
Sledeće što znam, u jednoj ruci sam držala šoljicu čaja, a u drugoj kutiju papirnih maramica. Ispričala sam novom svešteniku i jednom kojeg sam od ranije znala, čitavu priču o Džemiminoj bolesti, viziju koju sam imala noć pre nego što je preminula, i koliko je sve to bilo za mene ludo i nezamislivo, da sam sebe ubeđivala da vizija nije bila stvarna i da sam sve to izmislla u svom umu koji je patio.
‘Ma ne, nikako! Nisi to izmislila sestro, upravo tvoj današnji dolazak ovde i ovaj pamflet koji si ‘slučajno’ dobila potvrđuju tvoju viziju i njenu istinitost. Bog želi da znaš da je ona bezbedna u njegovom naručiju. Bog nam uvek šalje potvrde svojih reči.’
‘Ali Isus koji je crnac? Ma dajte, pa vi ste beo čovek – vama to ne zvuči čudno?’
‘Ne baš. Ja mislim da nam se Gospod pojavljuje u svim mogućim oblicima u kojima ga možemo prepoznati.’
Sledećih nekoliko dana i nedelja prolazilo je polako. Razmišljala sam šta da radim sa našom kancelarijom, jer nam je čovek koji je iznajmljivao prostor tražio unapred nekoliko stanarina, ili da odmah napustimo prostor. Rekao je da je razumeo sve u vezi Džemimine smrti i da je bio strpljiv; a sada, morali smo ili da platimo ili da odemo. Nisam mogla napustiti našu zgradu, ali nisam mogla ni priuštiti da u njoj ostanem. Džemima je to mesto izgradila od ničega. Uredila je svaku sobu, kupila svaki komad nameštaja, svaku biljku, svaku knjigu. To mesto je bilo mesto gde sam njeno prisistvo najjače osećala. I svaki put kada bi izlazila napolje iz zgrade, patila sam.
Bila je to poslednja nedelja u januaru. Čovek koji nam je izdavao zgradu želeo je da izađemo do 1.februara. Počeli smo sa pakovanjem misleći da ćemo premestiti sve u magacin, a časove držati u nekoj konferencijskoj sali hotela. Parkirala sam auto ispred zgrade. Mrzela sam što odlazim. Sagnula sam glavu na volan odmarajući se, kada sam začula njen glas.
Otpusti fizičko.
Glava mi je odskočila okrećući se i tražeći je pogledom. Gledala sam okolo očekujući da je ugledam. Srce mi je jako udaralo. Mislim da sam naglas rekla: ‘Džemima?’ Onda sam je opet čula.
Otpusti fizičko. To ne znači ništa. To je ono što sam ja učinila. Otpustila sam fizičko kako bi bila Jedno sa duhom. To je bio odgovor na moje molitve.
Moj um je počeo da juri, zatim je usporio. Imala sam razgovor sa Džemimom u svom umu.
Gde si ti mila moja?
Ovde sam.
Da li si ok.? Mislim…
Divno sam. Dobro sam. Sada moraš to sve pustiti. Otpusti svaku materijalnu stvar. Nije bitna ni zgrada niti ovo mesto. Bitan je duh.
Kada sam ušla u zgradu, ispričala sam svojim prijateljicama, Lidiji i Helen šta se desilo. Nisu delovale šokirano niti iznenađeno.
Oči su im bile pune suza, a ruke drhtave. Još uvek smo sedele unutra kada je Almasi došla.
‘Nećete verovati šta se desilo,’ rekla je.
‘O Bože, šta je sad?‘
Rekla nam je da nam je pronašla mesto za rad. Bilo je nešto što smo mogli da priuštimo i bilo je odmah dostupno. Bilo je samo pet minuta dalje od mesta na kome smo do sad bili. Čak šta više, da bi došao do Džemimine kuće, morao si da prođeš pored tog mesta. Mora da smo prošli tu zgradu jedno milion puta tokom godina, i nikada je nismo primetili. Almasi je skakala od uzbuđenja. Smirili smo je i ispričali joj šta mi se desilo u kolima.
Soba je bila potpuno tiha, dok u jednom momentu svi nismo zajedno zaplakali. Plakali smo kao jedno: ‘Hvala ti Bože, hvala ti Džemima!’
