Paulo Koeljo - Bog i realnost

(mala napomena prevodioca: Ovde Koeljo misli na realnost u smislu kao kad kažemo nekom ko je zanesen “budi realan”)

odabrano od Paula Koelja

Iz hrišćanske tradicije
Protestantski sveštenik, nakon što je zasnovao porodicu, nije više imao nikakvog mira za svoje molitve. Jedne noći, kada je kleknuo, prekinula su ga deca u dnevnoj sobi.
“Neka deca umuknu!” – viknuo je.
Njegova zaprepašćena žena je poslušala. Od tada, kad god je sveštenik došao kući, svi su bili tihi tokom molitvi. Ali shvatio je da Bog više nije slušao.
Jedne noći, tokom svojih molitvi, zapitao je Gospoda: “šta se dešava? Imam sav potrebni mir, a ipak ne mogu da se molim!”
Odgovorio mu je anđeo: “On čuje reči, ali više ne čuje smeh. On primećuje posvećenost, ali više ne vidi radost.”
Sveštenik je ustao i još jednom viknuo ženi: “Neka se deca igraju! Ona su deo molitvi!”
I Bog je ponovo čuo njegove reči.

Iz muslimanske tradicije
Slep čovek je prosio na putu za Meku, kada je posvećeni Musliman naišao i pitao da li ljudi velikodušno daju – kao što Kuran zapoveda. Čovek mu je pokazao svoju limenu kutijicu, koja je bila skoro prazna. Putnik je rekao:
– “Dozvoli mi da napišem nešto na kartu okačenu oko tvog vrata.”
Nekoliko sati kasnije, putnik se vratio. Prosjak je bio iznenađen, jer je primio veliku količinu novca.
– “Šta si napisao na kartu?” – pitao je.
– “Sve što sam napisao je: Danas je divan prolećni da, sunce sija, a ja sam slep.”

Iz jevrejske tradicije
Dov Beer De Mezeritch je bio upitan:
– “Čiji primer bi trebalo pratiti? Posvećenih ljudi, koji su posvetili svoj živote Bogu? Ili učenjaka, koji tragaju za razumevanjem volje Svemogućeg?”
– “Najbolji je primer deteta.” – odgovorio je.
– “Dete ništa ne zna. Još uvek ne zna šta je realnost.” – ljudi su prokomentarisali.
– “Potpuno grešite, jer dete poseduje tri kvaliteta koja nikad ne bismo smeli zaboraviti” – rekao je Dov Beer. “Ona su uvek radosna bez razloga. Ona uvek imaju posla. I kada nešto žele, znaju kako a to zahtevaju čvrsto i sa odlučno.”