Niko ti ne može reći da li je ono što ti radiš dobro, značajno ili smisleno. Što više tvoj put izaziva divljenje i pažnju drugih, to je više usamljenički.
Svaka kreativna osoba traži ‘Veliku Ideju’. Znaš, onu koja će je katapultirati iz memljivih dubina tame do najvišljih visina svetlosti.
Ona ideja koja je sva ljubav-na-prvi-pogled sa Zeitgeist-om.
Ona koja će im obezbediti pozivnice na sve ‘prave’ zabave i događaje, metaforično ili kakogod.
I naravno, prirodno pitaš sebe, kada i ako konačno i uspeš da se setiš te Fenomenalne Ideje, nakon godina i godina mučenja, borbe i sumnji, kako da znaš, da li je to ‘Ona Prava’?
Odgovor: Ne znaš.
Nema nikakvog svečanog nadolazećeg egzistencijalnog triumfa.
To nije ono što se dešava.
Sve ono što čuješ, jeste jedan, prilično piskav glasić u sebi, koji kao da govori: ‘Ovo je totalno glupo. Ovo je duboko moronska ideja. Ovo je potpuno gubljenje vremena. I ja ću to da uradim, svakako.‘
I onda odeš i uradiš to.
Ideje drugog reda mnogo više vole nadolazeći triumf egzistencije. To ih održava u životu duže.
