Niko ništa ne otkriva odjednom. Stvari se grade lagano i bolno.
Ponuđen mi je novčano, veoma ‘izazovan’ ugovor za izdavanje moje knjige, pre jedno godinu dve. Odbio sam ga. Kompanija mi je poslala ugovor, proučio sam ga. Hmmm…..
Nazvao sam kompaniju telefonom. Zatražio sam da mi pojasne neke stvari u vezi nekih tačaka ugovora. Nikada mi se više nisu javili. Potencijalni dogovor je umro.
U pitanju je bila kompanija velikog ugleda. Verovatno ste i čuli za nju.
Predpostavili su da ću verovatno biti kao i većina ljudi koju oni zastupaju, gladan, očaja, i spreman da potpišem bilo šta.
Hteli su da me poseduju, bez obzira koliko su dobro radili svoj posao.
To je začkoljica sa nekim velikim izdavačkim kućama. Oni žele 110% od vas, ali za uzvrat ne nude isto. Za njih je umetnik još jedan dugački rezanac, u velikoj posudi špageta.
Njihov biznis plan je da u suštini tresnu špagete o zid, i vide koja od njih će ostati zalepljena. One koje padnu na pod jednostavno bivaju zaboravljene.
Izdavači su samo posrednici. To je sve. Kada bi se umetnici malo češće setili toga, sačuvali bi sebe od gomile nerviranja.
Uglavnom, da, vidim svoju umetnost kao ‘proizvod’ jednog dana. Knjige, majce, i šta ne. Mislim da bi mogao napraviti dosta novca sa tim, ako budem upravljao njime pažljivo. Ali bez obzira na to, ja se ne plašim da okrenem leđa i odšetam od osobe koja mi sve to nudi, ako mislim da je puna ‘vrućeg vazduha’. Ja sam već ušao u svoj ritam, i našao svoj fazon…
