Mnoge pop, rok i hip-hop zvezde, slavile su pojam drogiranja sopstvene duše. Čak su i forsirale praksu, na svojim mladim fanovima, koji su tražili mudrost, odrastajući. Kada su rok grupe, počele da koriste psihodeličnu drogu, pisali su pesme, u kojima su nas savetovali da isključio svoje umove, da se naduvamo i spojimo sa Univerzumom. Pesme su govorile, kako to nije isto što i smrt. Nije? Pitajte Dženis Džoplin (Janis Joplin), pitajte Džimija Hendriksa (Jimi Hendrix), pitajte Elvisa Prislija (Elvis Aaron Presley), Kurta Kobejna (Curt Cobain), Džima Morisona (Jim Morrison) …. I ne samo rok zvezde, pitajte F. Skota Ficdžeralda (F. Scott Fitzgerald), Ernesta Hemingveja (Ernest Hemingway). Da li ima dovoljno stranica u ovoj knjizi, da ispišemo sva imena?
Ja tvrdim da imam svakakve trajne karakteristike.One mi pomažu da podnosim život, one me opuštaju. One su laži, ali ja sam sebe naučio, da im verujem. Ja kažem: ja sam takav i gotovo.
Što duže imam neku naviku, tolko je teže da je se odviknem. Ljudi imaju loše navike, kojih bi želeli da se reše, ali pošto ne žele da preduzmu neophodnu akciju, počinju da lažu u vezi svojih navika. Lažu sami sebe, a to je najdublja i najdestruktivnija laž koja postoji. Zato što zaustavlja svaku šansu, za pravu promenu. Na primer, ljudi će reći:
Većinu svog života ja sam mrzeo motivacione govornike, čak šta više, kada moji stari prijatelji čuju da sam postao jedan od njih, šokirani su. Naravno, svi mi znamo da se niko ne može motivisati drugom osobom, barem ne na duže staze. Motivacija mora doći iznutra, inače nema vrednost. Zato nisam voleo motivacione govornike toliko, jer oni rade stvari kao što je emotivno stimulisanje publike, sa dirljivim pričama o atletama koji su prevazišli svoje hendikepe, i taman kada bi emotivno navukli publiku na svoju poruku, oni bi se pokupili i otišli. Umesto da daju publici nešto što bi ovi mogli iskoristiti, oni su za sobom ostavili emotivnu kulminaciju i osećaj: ‘Ovo je bio odličan govornik.’
Kada dodjem kući sa posla, umoran i istrošen, ja mogu sebi da kažem: “O Bože, kako sam samo umoran! Ne želim da me deca sad smaraju, samo hoću da vegetiram, totalno sam iscrpljen! ” Te reči će imati definitivni efekat na pokretačku silu u meni, ili, mogu udahnuti sebi malo života, malo višlje ka vrhu lestvica, ka mom duhu i mogu reći: “Ja volim ovaj moj život. Moja deca su tako zabavna. Oni su dobrodošla razbibriga posle napornog dana na poslu, ona su tu da bi me zabavila i oduševila.” Jer, ljudski mozak je u osnovi dizajniran za komediju. Ispoštovaću svoju prijatnu iscrpljenost, ali ću i uživati u svim veselim momentima i smešnim trenutcima porodičnog života. Smejaću se, možda čak i zaplešem! Izbor je uvek tu za mene. Mogu posedovati svoje razmišljanje ili mogu biti žrtva sopstvenih misli. Žrtve doživljavaju misli kao stvari koje im se dešavaju, kao da se misli prenose iz Tokija u Japanu, a ne iz njihove sopstvene volje. Vlasnici kreiraju sopstvene misli. Razmišljanje počinje sa rečima koje biraju, a te reči onda boje sliku koja nam budi duh.
Za vlasnika duha, ljubav nije nikakva misterija. Ljubav je za njega kao i svaki drugi oblik energije u Univerzumu – što je više šalješ, više je i primaš. Kada je moja ćerka Mardži imala 9 godina, jednog dana prišla mi je sa uznemirenim izrazom na licu:
Nedavno sam gledao emisiju na televiziji koja se završila rečima Majkla Džoradana (Michael Jordan): “Život je sport, ispij ga!” Podsetio me je na jednu nalepnicu koju sam viđao tokom godina, koja kaže: ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ. Počeo sam da koristim tu nalepnicu na svojim seminarima, kao alatku podučavanja. To je jedna od najefektivnijih alatki koje sam ikada koristio, zato što veoma brzo napravi poentu onoga o čemu pričam. Nedavno sam vodio seminar za jednu veću visoko-tehnološku kompaniju. Bilo je otprilike oko sto ljudi u publici i kada sam ispisao reči sa nalepnice ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ – na tabli, jedan od učesnika je doviknuo:
U redu je da pravimo greške dok učimo. Mnogi od nas ,smo suviše skoncentrisani na perfekcionizam. Ne dajemo sebi šansu da naučimo bilo šta , jer ako nismo uradili nešto perfektno u prve tri minute, to automatski znači da nismo dovoljno dobri za to.Kada prvi put probaš nešto novo da radiš, to obično ne ispadne dobro.Da bi ti pokazala na šta mislim, uzmi sada i ukrsti svoje ruke, jednu u drugu. Ne postoji pravi i pogrešan način, da to uradiš. Prekrsti svoje ruke, i primeti koji ti je palac na vrhu. Sada, otvori opet ruke, i sklopi ih, tako što ćeš suprotni palac postaviti na vrh. Verovatno ti je čudan osećaj, neprijatan.Sada opet ponovi to sve, nekoliko puta, svaki put sa drugim palcem na vrhu, i zadrži tako. Kakav ti je sada osećaj? Ne tako čudan, zar ne? Navikavaš se. Možda možeš naučiti da držiš palac sa obe strane podjednako, bez čudnog osećaja.
Dan 27. Januar, je nacionalni dan komplimenata. Svake godine u januaru, četvrta sreda u mesecu, rezervisana je za slanje komplimenata, koje pošaljemo ljudima do kojih nam je stalo, ukupno pet. Ne samo da su komplimenti cenjeni od strane primalaca, već takodje podižu duh onome ko ih šalje. Zapamti, komplimenti omogućavaju da se povežemo sa ljudima na lak način, i pomažu u lečenju samoće.
