Čovek je sam po sebi dovoljan da bi bio srećan, ali retko se prepušta toj snazi u sebi. Delom zbog svoje lenjosti, a delom jer se upoređuje sa drugima. Zajedništvo među ljudima bi bilo snažnije, iskrenije i sa mnogo više povezanosti i ljubavi, kada bi prvo mi sami sebi bili dovoljni za sreću.
Leci
2010 godine, šetao sam tartan stazom u Narodnoj bašti u Pančevu.
Zadao sam sebi zadatak da obiđem četiri kruga (oko 4,5 km), i da se posle „kolima“ vratim kući, pravo pod tuš ….
U trećem, a to se ponovilo i u četvrtom krugu, dogodila mi se intresantna stvar ….
Po prvi put u životu, mislim da sam uspeo da se potpuno odvojim od spoljnog sveta, onako zaduvan i okružen mnogim rekreativcima … dakle potpuno pri svesnom (budnom) stanju ….
I to, u ta dva zadnja kruga, na TAČNO određenoj deonici od nekih 200 m ….
Neverovatno za mene, pod verovali ili ne, ali kao da su svi LJUDI oko mene nestali, a oko staze, kao da se formirao neki „energetski“ luk ( energetski tunel) …. ne mogu to rečima opisati …..
Ništa više nisam čuo, stopio sam se sa vazduhom, travom, ma alhemičarski lako pretvarao sam se na tih 200 m u neutrine, te kosmičke patuljke …..
Ne znam, ali kao da sam naleteo na pokretni svemirski portal, pokretan, jer nikada pre, a ni posle nisam …….
Ma, … , nebitno, ….., bitno je što sam bio udostojen takvog doživljaja …. te 2010 godine ….
Skoro kao nekad kod čika Pere brice (ipak je osećaj iz tog vremena ostao nedostižan) bio sam blažen, totalno opušten i prepušten direktnoj razmeni energije sa mojim utočišem u kosmosu ….
Bilo je to te 2010 godine …. Leci je pisala rane radove na sajtu Ratnika svetlosti, Sarkozi je bio predsednik Francuske, trodimenzionalni naučno-fantastični filmski hit “Avatar” nadmašio je rekord “Titanica” na bioskopskim blagajnama, postavši s milijardu i 859 miliona dolara film s najvećom zaradom u istoriji, a ja sam i dalje furao svoj fazon i nadao se boljem sutra ….
Život je danas very dificult. But, idemo dalje drugovi i drugarice sa Čukarice, idemo jer se mora …
Pozdrav za tebe Leci od prijatelja
Savršeno divno!
Da, po nekad nas život nagradi, pa smo blagosloveni posebnim trenucima, veličanstvenim, punih nadahnuća i unutrašnjeg sjaja koji posle nosimo sa sobom, kao nepromenjivi osećaj ushićenja i tihe prijatne radosti.
Uvek smo duboko zahvalni za ovakve darove.
Život te voli Siniša…
Hm..kažeš 2010,,,tada sam još mislila da mnoge stvari moram, he he he …
Da… pisala sam kao da razmišljam sama sa sobom, ne nadajući se uopšte da će to neko čitati i eto to mi je donelo toliko mnogo prijatelja…zahvalna sam!
Da, uvek postoje događaji koji prate naše živote i kada tako posmatram,meni je to jako zanimljivo…daje dubinu, he he he …
Hvala ti prijatelju sa Čukarice iako je very dificult, ili nam se to samo čini, idemo dalje…
Lepo Sinisa kao i uvek zanimljivo,…i golicljivo,..hahaha…Da,da ne mora zivot da bude “k’o GRLOM U JAGODE”
Majo gili, gili golicljivo, he he he …
Uvek neki događaji prate naše živote…
Meni se sviđa ta serija, a verujem i tebi.
Doksam čitala Sinišine reči javila mi se muzika iz te serije grlom u jagode
Pozdrav Majo.
Potpuno si u pravu Leci.
Teško se predati toj snazi u sebi.
Siniša hvala što si podelio to iskustvo sa nama.
Da teško je jer sami sebe sprečavamo. Mi smo sebi najveći prijatelji ali po nekad i ono suprotno od toga.
Ali, uvek postoji ali gde prelomim tačku komfora i delujemo kao divni divovi, jeeeeee! To smi oni pravi, istinski, moćni i jaki!
Daco, samo shvatanje je oslobađanje.
Ljubim te.
Im
Htedoh reci…Ima,bre Leci i onih sto nisu ni lenji ,niti se uporedjuju sa drugima,samo jednostavno ne znaju kako se prepusta toj snazi u nama! 🙁
Tako, što radiš ono što ti prija i raduje!
Pozdravlja te Leci.