Vina - Umalo ostadoh bez glave!

Pre neki dan, glava mi puca, boli me i čupa po svim šavovima. Sagnem se da obujem zokne, ono pulsira, imam osećaj eksplodiraće mi na ramenima! Hvala Bogu, pa odavno znam (naučila sam od drage Luiz, a i po svom ličnom iskustvu i logici) da je svaki bol u mom telu kazna koju sebi upućujem. Uvek je tako. Osećam se krivom zbog nekog razloga (od situacije do situacije razlozi se menjaju) i onda naravno, krenem u odmazdu po sebi i svojoj lepoj glavici, pa se uništavam do neznanih daljina, dubina i beskraja.

Nisam pristalica tableta onako ko iz prve, više volim da poradim na mentalnim uzrocima, i da me prirodno pusti i prođe bol.

Izbegavam kafetin, i pokušavam da se opustim, prestajem da radim ono što sam do tada radila, i odmaram um, ne razmišljam, fokusiram se na druge stvari. Džaba. Um radi 200 na sat, prži razne scenarije, mogućnosti, misli se preklapaju, nikad življe! Konačno, odlazim da se istuširam, i toplom vodom opustim vrat, ramena i glavudžu ovu moju, ne bi li ugasila vatromet koji u njoj ključa.

Znam i svesna sam zašto me sada boli glava. Brinem. Brinem kao da ne postoji sutra. Brinem kao da mi je to profesija i potpuno sam odsekla sebe od sadašnjeg trenutka. Konekcija sa realnošću jednaka je nuli. Ali dobro, barem sam svesna šta mi se dešava, a to je već 75% isceljenja. Ok. Ajmo polako, govorim sebi afirmacije.

Ne vredi, misli su glasnije, agresivnije i ubedljivije. Shvatam, da mi ni moje ultimativno sredstvo opuštanja, moj sveti gral – tuš – ne pomaže, odustajem od svega, zasučem svoje rukave, i uhvatim sebe za gušu, kažem:

Moja Savest: OK. Vina, šta radiš to sad? Čemu to sve? Čemu te retardirane misli nemira, i čemu taj poj negativnosti? Jel’ ti zaista, onako najiskrenije smatraš da to zaslužuješ? Jel’ toliko loše mišljenje imaš o sebi, pa očekuješ da ti se desi takvo zlo, takve neprijatnosti, takva kazna? 

Ja: Pa ne mislim…naravno da ne mislim.

Moja Savest: Pa šta ti je onda? Šta si tolko zapela da gunđaš, da se smrkavaš ko ispijeni energetski starac, da trošiš uzaludno svoju životnu energiju na zamišljanje i razvoj negativnih događaja, koji se nisu ni desili, niti imaju šanse da se dese, niti su bilo kako nagovešteni da uopšte možda mogu da se dese – potpuno su izmišljeni, iluzija! Ajde ajde, znaš ti bolje od toga. Uzmi sad lepo, budi pametna, mudra, lukava i obrni situaciju u svoju korist.

Ja: A kako to da uradim?

Moja Savest: Pa ovako, ok. svesna si da brineš, znaš da su to čiste budalaštine, ali ipak, emocije su jake i ne možeš sada da ignorišeš taj nemir. To je ok. Ali, pomisli ovako: zašto ja sada, ne bi mislila sasvim suprotan scenario od ovoga? Po kom to pravilniku, zakoniku i bon tonu ja moram po navici uvek da slutim NEGATIVNU sliku stvari/događaja u mom životu? Ko je postavio to pravilo? Zašto ne bi jednostavno osetila strah, i nemir, ali ipak izabrala da slutim pozitivni razvoj događaja, pozitivnu sliku o svemu, pozitivni ishod, radost, dobru sreću, i blagoslov? Zašto ne bi krenula uz predpostavku da je sve ok, i da se sve odvija u moju najveću korist, da će sve na kraju ispasti super? Zašto to ne bi bila moja polazna tačka očekivanja? 

Ja: Hmmmm… Ovo mi se sviđa. Da, i logično je.

Istog momenta, osetila sam teret betonske ploče kako lagano spada sa mojih ramena, led se otapa, i misli su mi sada zaokupljene prijatnijim prizorima. Lagano, osećam da moja pažnja ide nečemu što mi prija – slutnji pozitivnog ishoda stvari o kojima sam do malopre žestoko brinula i osećala da mi ponestaje kapljica životnog soka. Sada namerno fokusiram misli u tom, boljem – prijatnijem – pravcu, i počinjem da koristim preostalu snagu da smišljam i vizualizujem prizore koji me uzbuđuju, koji me čine radosnom. Tehniku znam, i rezultati su očigledni u samo par trenutaka. Osećam se bolje.

Potpuno je nelogično razmišljati negativno i slutiti negativno – imati negativna očekivanja, brinuti, izmišljati bol. To je kao kada bi sad išla ulicom, neko mi priđe i zvizne šamar, a ja na to sve kažem:

Eto, znala sam da će ispasti sra..e! Tako mi i treba, kad se usuđujem da se nadam da zaslužujem da izađem napolje u svet, i da mi niko ne lupi šamar. Šanse su 1 : 100. Baš sam naivna!

Hahaha, pa zar vam ovo ne zvuči malo uvrnuto? Naravno da ne razmišljamo tako. Kada bi se to desilo, kladim se da bi svako od nas u najmanju ruku osetio bes, opsovao, rekao nešto, a možda i vratio udarac osobi koja nas je napala bez razloga. E tu je ključna reč – BEZ RAZLOGA. Bez razloga slutimo najgore moguće scenarije, zašto? Zato što smo tako naučeni, navikli smo, a to je daleko od naše istine, naših potencijala.

Naravno, glava mi i dalje paundinguje i osećam napor, međutim, više nisam fokusirana na taj bol, već ga samo registrujem kao posledicu mog malopređašnjeg fokusiranja na nešto što se nimalo ne poklapa sa mojim željama i mojom najboljom sudbinom, i kao nešto što neminovno jenjava. Moja pažnja sada apsolutno pripada zadovoljstvu koje dobijam misleći prijatne misli i scenarija najboljih mogućih varijanti događaja.

Osećam se slobodno, i bezbedno. Svesna sam da postoji i druga strana, opasnost, depresija i briga, ali namerno biram novu istinu, varijantu u kojoj ja zaslužujem da mi se vrati dobrim.

Volim da kontrolišem svoj život u pozitivnom smeru i ne pristajem da se mirim sa nelogičnim stvarima, navikama i (ne)logikama.

Uspela sam da svoju vibraciju podignem i poboljšam – da je poravnam sa onim što se poklapa sa mojom pravom istinom, a ona je: da sam ja rođena da bih bila srećna, i da je radost moje prirodno stanje.