Kada ste pročitali ovaj naslov, verovatno ste se i sami zapitali…stvarno, šta to tražim u ljudima sa kojima želim da se družim i budem prijatelj?
Odgovor je veoma jasan i jednostavan!
Tražimo u ljudima sve ono što nismo a želimo biti, i odraz onoga svega što jesmo, a želimo sebi i drugima pokazati i otkriti.
Nekad nas više inspiriše suprotnost, a nekad sličnost u drugom biću, i tu nema pravila.
Ako polazimo od divnog saznanja, da je svaki čovek koga sretnemo u svom životu naš učitelj, biće nam lakše da u sebi vremenom razvijemo mnogo strpljenja i razumevanja za razlike među nama.
Uživaćemo da se međusobno družimo i povezujemo u onome što nam prija i donosi radost, a razlike će nam uvek pokazivati u kojoj smo tački sopsvenog razvoja i napredovanja.
Postoji nešto veličanstveno u tim razlikama među ljudima!
Svaki put kada uočimo neku razliku između sebe i nekog drugog bića u razmišljanju i stavovima, mi zapravo baš tada najbolje shvatimo i osetimo, i definišemo sebi kako bi i šta bi mi. Da nije tih suprotnosti, kako bi znali odabrati kakvi želimo biti a kakvi ne, i u šta želimo verovati i šta je za nas istina?
Osećanja koja budemo proživljavali u komunikaciji sa drugim ljudima, će nam takođe govoriti da li smo sopstveni gospodari, ukoliko je to radost ili bilo koje pozitivno osećanje ili zarobljenik i žrtva, ukoliko proživljavamo neko negativno osećanje, kao npr. kada zahtevamo da ljudi misle isto kao i mi.
Postoji jedna divna veština, koja nam može olakšati komunikaciju sa ljudima a to je, da ponekad ljudima u svom životu možemo reći NE, i to svakako nije uvek lako, ali je moguće!
Ljudi koji bude u nama divna osećanja i koji nas motivišu, inspirišu, sa kojima se osećamo dobro i koji u nama bude još više žara života, su ljudi sa kojima treba da se družimo i povezujemo. Ja ih zovem ljudi pozitivci. Takvih ljudi, nikada dosta u našem životu!
Oni ljudi koji vas niti slušaju, niti vide, koji vas umaraju i isisavaju vašu pozitivnu energiju, i puni su priče kritike i ogovaranja; njima treba reći NE, hvala ti ali nema mesta za tebe u mom životu. Njih treba pustiti, da idu tamo gde su njima slični dok im to ne dosadi, pa će poželeti sami da se menjaju, što im ja od srca želim.
Možda će ovo nekome zvučati bezosećajno, ali ako želite živeti svoj život a ne tuđ, morate se oslanjati na to šta želi i oseća vaše biće, baš tako će te pomoći drugome, ko vas ne vidi i ne čuje, da progleda.
Veoma je potrebno, kako za našu tako i za sreću svakog drugog bića nekada reći NE!
Ljude koji su različiti, ne moramo mrzeti i ogovarati.
Ako napravimo izbor da smo pozitivci pustićemo ih iz svoga života, da nauče svoje lekcije. Poželećemo im iskreno i iz srca sve najlepše i krenuti svojim putem.
Kada neko nije u tački svesnosti i vibracije na kojoj ste vi, jedino je veština puštanja na miru, to što može pomoći i nama i njima.
Imamo potpuno PRAVO, živeti svoj život kako mi osećamo i želimo, ali to pravo važi za sve, i za one jako drugačije od nas…he he he.
Žarka nam je želja svima, da budemo srećni i ispunjeni, zato želimo biti inspirisani drugima i okružiti se vojskom pozitivnih ljudi. Od toga raste i rasplamsava se naša mašta da kreiramo, naši snovi i naša snaga, a i SVEST da sve možemo što želimo!
Svima Vam želim sreću i radost!
Čestitke za sliku, fenomenalno je odabrana!
Hatšepsuta, nema ti ravne.Tvoje umetničko oko kad vidi i pronađe baš ono što potpuno odgovara tekstu!Bravo!
BRAVO Leci odlican tekst <3
Hvala Elena.
Leci, ovo je fundamentalno značajan tekst, …, koji si inače pisala na rođendan mog pokojnog oca !
Slučajno ili ne po mene, danas sam slučajno otišao u prošlost i njega pročitao!
Ali, još značajnije je da sam danas konačno rekao NE ili citiram “Dosta čoveče ! Svoje negativne emocije i frustracije ubuduće usmeri na nekog drugog. Posle 10 godina smatraj da za tebe više ne postojim, a ni ti za mene. Svako dobro u daljem radu!”
Rekao sam to mom dugogodišnjem satrapu, bivšem tehničkom direktoru (sada rukovodiocu investicija), čoveku kome sam oduvek bio topovska hrana za duhovno iživljavanje.
Iako bi trebali da sarađujemo, pošto sam ja Glavni projektant u firmi, pošto je to VIDNO neizvodljivo, Ja odlučih da se dalje snalazim sam ….
I bi svetlost ……. posle toga
Kako je sve isprepleteno i svakako nije slučajno, što je i tebi i meni jasno.
Da, ponekad je potrebno i neophodno reći ne. Pitanje je izbora na koji način ćemo to reći, ali se posle toga osećamo oslobođeno i rasterećeno, kao što si se i ti Siniša osećao.
Nekako ti je laknulo.
Kada dovoljno volimo sebe i kada nam je dovoljno jasno, tada spontano dođe to Ne!
Nekada, kada sam ljudima govorila Ne, posle toga su počeli da me vide i uvažavaju, postajali su pažljiviji prema meni, čak su počeli pokazivati više interesovanja za mene, i počeli me poštovati, i čak voleti.
Ovo je bio primer na poslu gde sam radila, sa mojom šeficom, koja je na kraju bila oduševljena samnom i zaista me zavolela.
Život je čudo, i daje nam sjajne prilike da pokažemo sebi koliko smo sjajna bića a i igramo se, he he he
Pozdrav Siniša i super si to uradio…jeeeee
Primetila sam da taj primer razlicitosti i netolerancije je sve ucestaliji pa sve vise i kod najblizih, najuze porodice.Sve se vrti nekako u krug to kao ogovaranje,netrpljenje,niko nikog ne moze da podnese,cak ne pali ni ono “niz dlaku”. Mama ogovara tatu deci ,deca medjusobno roditelje, brat se zali na sestru ocu,a otac na majku cerkama,,,…Svi su protiv svih a ustvari se vole… Nisu mozda toga ni svesni,prosto smesno(to bi najbolje opisao Nusic ili Sterija…Mi stvaramo komendije,ljudi, deco!!! Samo zato jeer se fokusiramo na ono sto nam smeta a koliko nam to bice donosi radost samim tim sto smo porodica to zanemarujemo…Volimo se jos danas ,jos ovde,sada i do vecnosti! Mislimo o toj radosti ,sto smo zajedno i neka nas to potpuno
okupira!