Pre neki dan, prilazim prozoru i otvaram ga da pogledam da li će padati kiša, jer idem napolje da izvedem mog psa Bibija, kad mi pogled skliznu na drugu stranu ulice, na prekrasan prizor, i ja se sva zatečena uživim u ono što vidim smeškajući se.
Sa druge strane ulice šetali su deda i unuk, držeći se za ruke. Unuk je mali ima možda tri ili četiri godine, a deda je visok i krupan čovek, tako da je prizor sam po sebi bio zanimljiv i smešan.
U jednom trenutku deda izvuče svoju ruku iz unukove, sklopi ih zajedno na leđa, a unuk odmah poče da se buni, tražeći ruku nazad. Nastavljaju da idu zajedno ulicom, ali deda i dalje svoje ruke drži na leđima. Unuk pokušava svojim malenim ručicama da rastavi dekine ali mu to nikako ne uspeva. Dečak se i dalje nepokolebljivo buni i bori, pa odjedanput pobunjenički otrča nekoliko koraka napred, i stade pred dedu ne puštajući ga da nastavi put. Deda stade, zagleda se u maleno biće sa ljubavlju, nasmeši mu se, pogladi ga nežno po glavi i reče: jel ti to hoćeš moju ruku? Da, da! Čujem dečačića kako piskavim glasom oglašava svoju radost, jer je za trenutak bio sasvim zbunjen i zabrinut. Nije znao, da se i deda malo zaigrao.
Ceo prizor je bio, toliko topao, divan i pun neke vragolaste sreće, da sam ja od iste radosti zanemela. Uživala sam u radosnoj igri dva deteta. Bilo je toliko lepo gledati ih, da sam imala osećaj kao da su upravo za mene izveli malu predstavu.
Dobro je biti prisutan u trenutku, kako nebi propustili ovakve trenutke, čiste sreće.
Zahvalna sam da sam bila prisutna, jer su me ispunili srećom koju sam tako živo nosila ceo dan u svome srcu.
Kao da sam udisao vazduh Zlatiborski.
Za nas iz Pančeva tvoj tekst je blagotvoran!
Čuda na sve strane, pa super, hvala Pančevu.
Jedna od retkih za koju smatram da je dostigla ”spokoj, mir, buđenje”…
LECI…
Hvala ti što me vidiš tako savršenu, i ja još učim i želim i verujem da mogu više.
Velika je Sreća i Blaoslov što smo tu u ovom vremenu, koje nam pruža mogućnost da spoznamo ko smo zaista. To je naš put u slobodu.
Želim ti da je doživiš Sibb.
Ja sam zaplakala kad sam ovo procitala, a ni sama ne znam zasto..Bas me dirnulo…zivot je tako lep…
srce…i jednostavan….a tako magican….grlim te 🙂
Bas divan prizor dede i unuka 🙂 kako je sve tako lepo, ne mogu da se nadivim ovom zivotu, svaki trenutak je dragocen 🙂 hehe i ja tebe jasmina 🙂