Leci - Slomljeno Srce!

Svi smo makar jednom u životu imali iskustvo sloljenog srca.

Bolelo je i osećali smo se bespomoćno i usamljeno.

Uh…nije bilo lako!

Pitam se, da li ljubav zaista boli?

Kako je moguće da nešto toliko beskrajno lepo i veličanstveno, tako očaravajuće i ispunjavajuće, može da boli i stvara nesreću i bezizlaznost našem Srcu. Ispada kao da ljubav ima nečeg negativnog u sebi.

Odgovor je veoma jasan.

Ljubav nikada ne boli.

Ljubav ne stvara bol.

Naravno, ljubav nema u sebi ništa negativno.

Ljubav je savršeno stanje svesti, prema svemu.

Ljubav i bol su suprotnosti. Ljubav je samo ljubav! Čistota, večno davanje, razumevanje, prihvatanje i širenje.

Čovek kroz život uči da voli druge ljude. To iskustvo se vremenom stalno produbljuje, koliko se i mi razvijamo. Svaka sledeća ljubav je nova lekcija, novo poimanje i razumevanje sebe. Sve nas to menja i čini zrelijim i sposobnijim da više volimo.

Odakle dolazi taj osećaj da nam je neko slomio srce, i zašto toliko boli?

Taj osećaj dolazi iz nas samih, iz našeg saznanja, da neko u nama ne vidi ono , što mi osećamo da imamo. Dolazi iz saznanja da naša očekivanja nisu ispunjena. Da nam neko nije uzvratio istom merom ljubavi, koju smo mi dali. Taj osećaj dolazi iz saznanja da sve što nas je zabavljalo i ispunjavalo naš život prijatnošću, i osećajem povezanosti sa nekim je nestalo iz našeg sveta. Taj osećaj dolazi iz sopstvene nesigurnosti i nesamopouzdanja, koje uvek traži krivicu i uzrok u nama samima. Imamo osećaj i utisak da nismo dovoljno dobri da bi nas neko voleo. Imamo snažan utisak da smo napravili grešku, da smo u nečemu omanuli i pogrešili, i da ne možemo i ne znamo kako to da ispravimo.

Ponekad taj osećaj dolazi iz navike i povređenog ponoso. to je kao da ste imali najomiljeniju igračku na sveti a neko vam je uzeo. Dete u nama uvek plače kada mu neko uzme ono što voli. To je ta nezrelost u nama i ona plače i tuguje, i ne želi da prihvati, razume i vidi svoj sopsveni grč i neotvorenost za više.

Sve nas ovo vodi novim saznanjima i uvidima o sebi. Vreme pomaže da shvatimo, da nema krivca i da niko nije pogrešio. Onoliko, koliko smo bili spremni da otvorimo svoje srce, toliko smo voleli i toliko je neko voleo i nas. Svesnost svojih nedostataka kroz vezu, svojih ograničavajućih verovanja, rađa novu zrelost, otvorenost i prijemčivost za više ljubavi, da je dajemo i primamo.

Sve je samo iskustvo, nema tragedije!

Sve se nastavlja, jer postojali smo pre veze, i postojimo posle veze. Kada pažljivo pogledamo šta je to što u periodu rastanka najviše boli, shvatićemo da su to upravo naše osobine, koje bi bilo najbolje da promenimo kod sebe. Nedostatak i ograničenje u nama uvek boli. Naše opiranje životu, da vidimo šta nas poučava, e to boli. Naša ne otvorenost i nespremnost, da se vidimo i menjamo svoje nedostatke.

To može biti jako poistovećivanje sa partnerom, kao da nas nema ako više nismo zajedno, ili manjak ljubavi i samopouzdanja prema sebi ili neko drugo ograničenje.

Ljubav je sloboda, širenje, razumevanje, podržavanje. Davanje prostora i vremena nekome koga volite da se menja, sazreva i napreduje, i bude to što želi biti. Svako naše očekivanje da nam se uzvrati istom merom nije ljubav nego interes.

Na kraju obično shvatimo, da nas boli sopstvena zabluda i iluzija, da neko nije ono što smo mi mislili da jeste.

Osećaj slomljenog srca ima uvek veze sa nama, a ne sa osobom za koju kažemo da nam je slomila srce. Naše sopstvene iluzije, očekivanja i zablude su nas izneverile.

Ima jedno fantastično saznanje, do kojeg sam ja došla, kada sam imala iskustvo slomljenog srca i koje mi je vrhunski pomoglo, da sagledam celinu i uzdignem se iznad svake svoje potrebe, da sam bilo šta kriva i da sam manje vredna, a to je saznanje da ne mogu tražiti, niti očekivati od nekoga, da mi da ono što nema, niti da vidi ono što ne može da vidi, u tom trenutku.

Život je naše večno putovanje i učenje!

Možda u jednom trenutku nismo mogli videti i osetiti lepotu i vrednost nekog ljudskog bića, ali nismo krivi zbog toga i bezvredni već tako učimo da volimo, kroz iskustvo.