Rano je letnje jutro negde oko 6 sati. Vodim svog psa Bibija na kej, gde je sada veliki pesak na obali, jer se Dunav jako povukao, tako da su plažice svuda. Bibi jako voli da pliva, i još kada mu bacam štap, to bi moglo da potraje beskonačno što se njega tiče, he he he.
Skinla sam mu povodac i pustila ga na pesak. Ajoj, koja je to radost da vidite. On trči, pa kopa pesak, pa se valja, e baš zna da uživa. Za tili čas je bio na peskovitoj maloj plažici i pravac u Dunav pljus! Bacala sam mu drvenu granu a on je besprekorno i stalno iznova jurio za njom, i praćakao u vodi, kao da je patka. Smešan je radostan i divan u isto vreme.
Malo sam se umorila od bacanja grane, pa sam sela na stepenice. Zažmurila sam i okrenula lice prema suncu. Grejalo je tako blago i prijatno.
Sunce je bilo još uvek jako, jako nisko na nebu. Zasukala sam nogavice svojih bermuda, a Bibi sav ulepljen od peska je legao pored mojih nogu i tako smo u duetu uživali u ranim sunčevim zracima.
Pretvorili smo se u dva guštera koja prikupljaju blagotvornu sunčevu energiju. Polako smo se kao kameleoni stapali sa ambijentom oko nas i postajjali nevidljivi. Takav sam osećaj imala. Uh kako je prijatno i okrepljujuće.
Svesna sam neke sreće i mira koji me ispunjava i raste u meni. Toliko sam srećna i ispunjena.
Lagani talasi zapljuskuju obalu, jer je upravo prošao veoma veliki brod, i ja uživam u tim divnim zvukovima talasanja i zapljuskivanja vode. Sve je oko mene lepota i osećam tu lepotu i u svome srcu i biću. Sve me to ispunilo što gledam i šta osećam. Ovo je savršen trenutak!
Toliko je malo potrebno da se ovako nešto oseti. Poslušati onaj nežni tihi glasić intuicie, koji kaže…idi,idi na kej!
