Vina - Rat

Kako izaći kao apsolutni pobednik iz najteže borbe?

Unutrašnji dijalog – unutrašnji ratovi.

Kada kažemo reč rat, obično zamislimo rat u Bosni, Drugi Svetski rat ili neki rat koji se odigrava daleko odavde, negde u Iraku ili Timoru. Uhvati nas jeza i obuzme užasni osećaj negativne vibracije vezane za glupe i bespotrebne ratove. Užasi stradanja, žrtve, izginuli, nestali, izgoreli, raščerečeni, razneti u vazduh… Sve su to slike koje nam prolete na milisekund kroz um. Mislimo, i duboko smo uvereni, da je rat nešto najgore, najbolnije, najkužnije, i najteže što iko od nas može osetiti na svojoj koži.

Ja ne mislim tako.

Mislim da postoji nešto još jače, mračnije…nešto što ostavlja još dublje rane i ožiljke na nama. Nešto čega je nemoguće otresti se, pobeći, ili se sakriti. Nešto što je za mnoge nesavladivo, nepobedivo; bez kraja i završetka; konstantno.

To je naš sopstveni ‘rat’ koji vodimo u sebi, sa sobom – vi to nazovite kako god hoćete .

To je rat koji traje 24/7. Koji je konstantan, uvek prisutan, za nas lično najteži. To je nevidljiva borba koju vodimo svakog božijeg dana, od trenutka kada ujutro otvorimo oči, do poslednjeg svesnog udisaja pred san. A neretko se ta borba nastavlja i u snu, u zavisnosti od intenziteta životne situacije u kojoj se trenutno nalazimo. Naš celokupni um, telo i duh; svi zajedno rade na poboljšanju i rešenju aktuelnog problema sa kojim se suočavamo.

To je za nas najteži rat. Rat u kojem se najviše preznojavamo, gubimo živce, menjamo se iz korena.

Unutrašnja borba je moj najteži rat.

Niko me ne može bolnije silovati nego što to mogu ja, kada dopustim da samosažaljenje obuzme celo moje biće, i kreativnu akciju učini apsolutno nemogućom. Kada dovedem sebe do potpune kreativne paralize, gde je moj Duh do te mere ugušen, da je već posiveo, pozeleneo i usahnuo usled nemanja ni daška vetra koji bi ga poneo ka barem nekakvoj perspektivi stvaranja; ja sam nema, gluva; otupela i potpuno beskorisna osoba. U meni nema života, i svaka vibracija dobrobiti, kreativnosti, stvaranja, učenja, napredka i ispoljavanja, se samo odbija od mene, poput teniske loptice o zid.

E da vidim kako iz toga izaći? Kako se sad iskobeljati kada je čaura moje udobnosti sada već fino debela i neprobojna? Zašto se uopšte truditi grebati je, i pokušavati izaći napolje? Šta me tamo može čekati, kada se ni ovde ne osećam dobro? Šta da radim? Vrtim se u krug, kao u nekom ludilu istog, iznova i iznova?

Vrlina koju sam stekla, i sa kojom uspevam da svakodnevno pobedim ovu unutrašnju borbu, čini me ponosnom Ratnicom Svetlosti.

Potrebna je vera, hrabrost i petlja probiti sve te zidine čaure, koju smo tako predano i dugo pleli; ili smo dopustili da je drugi ispletu za nas, slušajući njihove glasove i prihvatajući ih kao ‘realne’, bezuslovno, i bez pitanja. Poslušno i u strepnji. Strepnji od promene, jer bože moj, dobro su nas naučili još od malena, da promena prvo može biti nešto veoma loše, pa tek onda može nekom ‘slučajnošću’ da se ispostvai da je ipak ‘ispala’ ok. za nas.

Potrebna je rešenost, ludačka želja, upornost i nastojanje ka dobrobiti, ka boljitku. Znam, sve su to velike i jake reči sa kojima se ja ovde gađam, i znam da ih je teško izvući na površinu i primeniti u sopstvenom iskustvu; mnogo je lakše samo ih spominjati u svom blogu.

Međutim, ipak, korak po korak vodi nas do pobede, do uspeha. Ni ne možemo jednim gigantskim zamahom srušiti i poništiti sve one godine aktivnog ispiranja mozga koji smo svi prošli. Odluka po odluka, i nekadašnji načini razmišljanja pucaju kao baloni. Do te mere, da u jednom trenutku postanemo osobe koje su u stanju da sebi kažu:

‘Pa ti i nisi tako loša? Ha? Možda ti to stvarno i možeš da uradiš? Vidi, ljudi te vole, pozitivno reaguju na tebe, na tvoju kreativnost, postupke…Vidi koliko si samo postigla, doprinela, pomogla.‘

To je faza koju ja zovem: probijen je prvi zid čaure – onaj najdeblji. Sada idemo u žešću ofanzivu, samo napred, gore glavu.

Ti možeš, ti imaš pravo, ti jesi, ti umeš, ti si lepota.