Ponekad kada mi je teško, zažmurim i zamislim da nema tog problema koji izaziva moje teškoće. Jednostavo ga pomerim iz svog života iz svoje stvarnosti, i tada zapitam sebe.
Šta bi ostalo kada ne bih imala ovaj izazov?
Tada shvatim da je to radost koja se širi, jer mi jesmo biće koje je sama bezgranična radost.
Postojimo uvek radosnog duha, koji se širi i igra od te ogromne radosti. Sve je samo iskustvo koje prisvajamo, sa kojim se poistovećujemo, i ne vidimo realnu sliku. Zbog toga se osećamo loše i imamo problem.
Da, puno toga proživljavamo u raznim nijansama života, ali nikada nismo to što proživljavamo. Uvek smo ono iza svega toga, sama radost i postojanje.
Sećam se kada sam prvi put imala malo otkrovenje!
Umirila sam se i zamislila da nisam ova Leci, da nisam ništa od onoga što je moj život. Čak sam zamislila da nisam ni ovo telo, i pitala sam se šta sam tada.
Osetila sam samo radost i bezbrižnost postojanja. Osetila sam kao da letim, da postojim, da sam beskrajno prostranstvo i da me uvek ima.
Postojim!
Ja jesam prostranstvo postojanja, koje je blaženo, prirodno i lako, kao sama radost.
