Leci - Osmeh

Juče sam u gradu srela jednu devojku u prolazu, koja mi se nasmešila i toga trenutka se desilo malo Čudo!

Osećala sam kao da mi se obratila i rekla milion divnih toplih reči, od kojih sam se ja osećala predivno kao ljudsko biće.

To je onaj osećaj prijatnosti kada sretnete nekoga ko vam je prijatan i drag.

Sve ovo me je toliko zaokupilo u razmišljanju, da sam nosila taj osmeh sa sobom do kuće, smejuljeći se u sebi i pokušavajući da shvatim, zašto sam se toliko obradovala.

I shvatila sam!

Podsetio me je ovaj maleni susret, kako prolazimo ulicama bez svesnosti da to radimo i da su ljudska bića svuda oko nas.

Žurimo, ne uvek brzo koračajući, već nemirom svojih misli, pa nismo tu gde jesmo, već bog zna gde smo.

Biti prisutan sada i ovde i tu gde jesi, eh to me je podsetilo drago biće koje sam srela.

Mada radim na sebi i verujem u moć misli i zakon privlačnosti, dešava mi se da sam neprisutna u sadašnjem trenutku, da odlutam ali nikad ne odustajem da to promenim!

Išla sam sa posla, pomalo obuzeta šta ću raditi kada dođem kući, i još nekim “sitnicama” he he he i naravno, nije me nigde bilo toga trenutka, da nije bilo nepoznate devojke, da me podseti, svojim mirom i prisutnosti u sadašnjem trenutku.

Pogledala sam u nju onako bezprisutno i već sam se spremala da skrenem pogled u bog zna šta, a ona me je i dalje gledala sa osmehom, toplo ljudski i bez ikakve žurbe. Imala sam zaista osećaj kao da me je neko zaista video u gomili ljudi.

Opšte prihvaćen običaj je da pogledaš ljude koji ti dolaze u susret ali na brzaka, jer ne daš drugom biću da dođe do tvog bića. U tome je caka, kao da mislimo da će nas neko rasčitati tako lako, čak i ono što krijemo od samih sebe.

Bilo kako bilo, u svemu ovome sam imala lekciju podsećanja!

Kad hodaš među ljudima, gledaj ih i pusti se tome da posmatrača prožme osećaj da si živ i da živiš i da si neodvojivi deo sveopšteg postojanja, sada i ovde.

Pusti se osećaju, da je posmatrač učesnik istog veličanstvenog preobražaja, savršenog postojanja , kao i ti.