Prolazim jutros pored Dunavskog parka još pomalo ne razbuđena a ispred mene su išli majka i dete. Žena je bila oko 35 godina, a dečak drugi ili treći razred osnovne škole, po mojoj slobodnoj proceni. Ne bih ni obratila pažnju na njih, da mi nije privuklo pažnju lice deteta.
Nekako mi je bio tužan i zabrinut, pokunjen. Celo njegovo malo telo je bilo napeto i skupljeno. a glava mu je bila okrenuta preme dole i samo je na momente gledao u mamu. Svaki put kada se okretao prema mami, ja sam mu videla lice.
Prelep dečak, plavušan, presladak ali tužan, čak su mu i obrve bile dve kose crte prema dole. Privučena ovom slikom, sam shvatia da se nešto dešava i tada se uključilo potpuno moje čulo sluha i ja čujem njegovu mamu kako mu govori:
” Ti moraš Bogamu da se skoncentišeš, vala hoćeš! Moraš da slušaš pažljivo, moraš da čuješ, i moraš da naučiš kada učiteljica govori na času. Moraš biti Bogamu prisutan, ne možeš se blesaviti. Sa igrom je gotovo, sada moraš da učiš i da budeš dobar đak. Neću da čujem da je drugačije!
Imam osećaj, da se svaka reč koju je izgovarala majka, spuštala na malog dečaka i on je postajao sve manji imanji. To je bilo, kao da je neko spuštao veliki teret na mala nežna pleća. Gledala sam njegovo telo, on se toliko skupio i sav ukočio, da je to bilo teško gledati. Došlo mi je da ga zagrlim i dugo držim u zagrljaju, da se smiri i oseti sigurnim.
Eh, te majke!
Naravno da je mati, ko svaka mati iz najbolje namere krenula da savetuje svoje dete, samo što to ne daje dobre rezultate, ili skoro nikakve. Što više moraš, otpor raste jer je ugrožen osećaj slobode, koji je kod ljudskog bića samim rođenjem kodiran kao suština bića.
Videla sam čitavu sliku iz svog detinjstva.
Opšta pravila, široko prihvaćena ” tako treba i tako se mora“. Ako se neko ne uklapa u to, zovu ga “neuspešnim“, a roditelji i sami prihvatajući određena pravila naše civilizacije, podučavaju svoju decu u najboljoj nameri, na najbolji način koji znaju, da deca budu najbolja, najpametnija i najuspešnija.
Naravno da nećemo kritikovati ovu majku, koja radi kako nabolje zna! I nas same su vaspitali naši roditelji, onako kako su najbolje znali i umeli, jer da su znali drugačije, to bi drugačije radili, tako da nemamo koga kritikovati, a i kritika ničemu ne služi…
Ovo nas samo može pozvati da preispitamo vlastite pedagoške metode!
Svi smo različiti, tako su i sva deca različita i to je dobro znati!
Svako dete je svet za sebe i svako dete uči onako kako je to povezano sa njegovim unutrašnjim svetom. Upija i uči ceo ovaj svet u odnosu i srazmeri njegovog Bića. Mi smo u prilici da pratimo dete, a ne dete nas! Dete je dobro pustiti da uči i prima saznanja ovog sveta onako kako to njemu prija. Ako ne bude sa svim peticama u prvom drugom ili već kojem razredu, treba to razumemi i pomoći detetu da odrasta i uči svojim tempom!
Dete najbolje uči kada ga motivišemo i hvalimo. Kada ga ohrabrujemo i podržavamo, svaki mali uspeh, svaki i najmanji korak. Tako raste sve dublji motiv za saznavanjem. Tako raste snaga i strpljenje kod deteta. Ono što se uči, mora biti zanimljivo i interesantno, ako hoćemo da privučemo dečiju pažnju. Mora biti igre u učenju! Kroz motivaciju i pohvalu dete uči da bude uspešno. Uči tako da je dovoljno vredno i divno, uči da ne prestane nikada da se voli, a kada volimo sebe, sve je lako ostvarljivo i osvojivo!
Decu treba ostaviti na miru, jer u njima je sve što će ih voditi, učiti i podučavati, jedino mi sa na našim usvojenim “stavovima i verovanjima” možemo da im zakomplikujemo život, jer verujemo da su deca deca, da ništa ne znaju, i da mi moramo da ih naučimo, jer smo stariji.
Biti stariji ne znači i znati istinski. Budimo iskreni! Od sebe polazim!
Treba gledati dečije oči, u njima se ogleda mnogo toga! Verujte mi, mi stariji možemo mnogo toga naučiti od dece, najviše o ljubavi, radosti i spontanosti. Naše je da budemo tu za njih, da ih volimo, da im priuštimo ono što ih raduje, da ih motivišemo i damo ono što traže od nas. Ne mislim sve što im padne na pamet, jer deca traže i iz obesti, već ono što istinski iz čiste radosti traže.
Treba puno ljubavi, pažnje, igre, strpljenja, razumevanja i puno razgovora i ispričanih priča, za srećno odrastanje!
Ne zaboravite, kritiku treba izbaciti iz upotrebe!
O tekstu da je dobar ne treba nista ni reci jer je to kao sto vec znamo za knjigu je, no odabir slike opet za 1o. 😀
Ja dugo nisam znala da se zirafe ne oglasavaju, pa zamisli sad tu majku kako ne pridikuje, ne kritikuje, ne vice, ne…………a vidi je kako voli nezno i sve uspe da nauci ovo preslatko mladunce.
Vidim da uživaš u žiraf, koliko i ja. Zaista dva divna bića, povezana i u ljubavi i tolikoj nežnosti majke prema madunčetu.
Nisam znala da se ne oglašavaju…
Hvala Najzad, tvome srcu kako zna prepoznati i pokazati ljubav!
Tacno tako predivan tekst <3 divno !!!
Nato, draga Nato, hvala ti i pozdravčić za tebe.
“Ne zaboravite, kritiku treba izbaciti iz upotrebe!” BINGO!!!
Tekst je odlican. Danas sam imala priliku da razgovaram sa jednom pedagogicom i ona mi je ispricala zanimljivu pricu. Kaze, imali su jedno odeljenje koje je bilo divno tj. uciteljica je bila divna i ocigledno je svoju pozitivnu energiju prenjela na diecu. Medjutim, iz nekog razloga to odeljenje je preuzela druga ucitljica. I kaze pedagogica: ” znate, ta zena je toliko nadmena i hladna da je cak uspjela svoju hladnocu prenjeti na djecu! I oni su postali kao ona, citavo odeljenje je postalo kruto i bezosjecajno, pa zamislite oni su zahtjevali od nje da zakljuci jedinicu jednom uceniku, njihovom drugu! Ta mila djeca su postala poput nje, nevjerovatno!” I kada sam cula njene rijeci prvo sto sam pomislila je, kako je zapravo lako manipulisati i koliko je bitno da su djeca okruzena pozitivnim ljudima. Za sve nas je bitno bitno da smo u pozitivnom okruzenju, ali za djecu je to neophodno.
Petkana, baš ti hvala što si nam ispričala ovu priču, iz koje se vidi šta sve možemo dati iz sebe, i pozitivno i negativno, tj. ljubav ili ono što ona baš i nije.
Sa decom samo uz puno ljubavi, i pustiti ih, jer ona još pamte ko su u srcu, i ne gušiti ih.
Odličan tekst! Juče sam gledala prilog lokalne televizije u kome jedna preslatka devojčica kaže nešto kao – Mi moramo da budemo malo više disciplinovani na času, a da malo manje mislimo na ono što smo STVORILI U SVOJOJ GLAVI… Praktično je rekla da ne zaslužuje slobodu, a znam da joj je to mišljenje nametnuto od strane nezainteresovanih roditelja i predavača.
Moje iskustvo u vezi školovanja je jako loše, nekako me ta oblast najviše pogađa. U osnovnoj školi je bio pravi pakao a u srednjoj sam sa 15 godina ocenjena kao asocijalna osoba od strane razredne zato što nisam mogla da se uklopim u grupu od 20 đaka, a većina tog odeljenja me je izbegavala, zadirkivala i omalovažavala, nazivajući me ludom i ružnom. I nije bilo u pitanju samo to jedno odeljenje, već cela generacija (bilo je tu još svakakvih ponižavanja, od strane razredne i vršnjaka, sa jednom vršnjakinjom čak i tuča, ali da ne smaram). Na kraju je došlo do toga da nisam uopšte išla u školu i direktor je lično predložio vanredno školovanje, što se pokazalo super. Usput, i pored silnih izostanaka imala sam drugi po redu najbolji prosek u odeljenju iako je to učenje za mene bilo mučno, jer kako dete da se posveti učenju u sredini u kojoj se oseća nesigurno, neprijateljski i zbunjeno i kada stalno mora da se brani od vršnjaka i samoživih profesora? A kako li je tek maloj deci od 7,8 i 9 godina…
Kad su u pitanju iskustva starijih, posebno me pogađa ona rečenica koju dete dobije kao odgovor na to da ima probleme u školi – Moraš da trpiš, svi smo mi to jednom prošli… a verujem da se svako dete u sebi pita – Pa kad ste prošli, zašto puštate da se to ponavlja?
Iz tog razloga sam zahvalna neizmerno na ovakvim razmišljanima i tekstovima. Odatle počinje promena.
Usput, izvinjavam se na ovim mojim “ispovedničkim” komentarima, jer ja kad komentarišem nešto što me stvarno dotiče, ili se raspišem ko luda ili napišem nešto toliko nerazumno da niko ne može da shvati xD Valjda tako shvatam ovaj sajt i ljude koji prate njegov sadržaj, dovoljno sigurnim da se ispovedim i dovoljno tolerantnim da mogu da bulaznim a da me niko ne osudi 😀
Volim i ljubim sve Ratnike Svetlosti, volim i ljubim LECI!
Draga NaiMoon, super si i ne brini, dobro te razumem.
Veoma divno razmišljaš!
Iskustvo koje si imala, sigurno nije baš bilo prijatno, ali te je mnogo čemu poučilo, da sada možeš bolje videti, kako je lepše, bolje, i kako zaista treba postupati sa decom.
Ljubim te.
Draga Leci kao uvek divana pricica .uvek me odusevi tvoja moc zapazanja i da izvuces uvek pouku iz svega sta se oko tebe desava.Divno si rekla Nekritikujte svoju decicu svako je talenat na svoj nacin i ta dva decija oka sve govore samo se mi odrasli nezagledamo u njih i neprocitamo iz njih da samo traze Ljubav.podrusku i lepu rec !Meni je to jako falilo kada sam bila mala ta podrska i pohvala da sam takva kakva sam najbolja za njih,Jer se dete sudeci po sebi samoj povlaci duboko negde i one talente koje ima ugusi u sebi i nedozvoli da izadju na povrsinu.Sada mi se ponovo ukazala mogucnost da ucim i pronadjem sebe i svoje talente ,pri tome mi pomaze Draga Leci i svi vi Ratnici Svetlosti !!HVALA 🙂