Leci - Lenka…

Živela sam do svoje sedme godine u Žablju. To je jedna mala varošica, blizu Novog Sada. Sećam se tog perioda svoga života, veoma živo. Otac mi je radio u sudu, a majka nije nigde radila, bila je domaćica. Divno je tekao život u Žablju.

Imala sam mnogo dugarica sa kojima sam se igrala do besvesti, raznih igara. Jedna drugarica je živela blizu železničke stanice u staroj, velikoj vili od drveta. Uvek sam zamišljala tu njenu kuću kao neki čarobni dvorac. U sklopu kuće je bila ogromna terasa, i ograda je bila do plafona od uklopljenih letvica, koje su izgledale isto tako, kao što se danas stavljaju za ruže. Bilo je magično i čarobno, i uvek sam se veselila da dođem u dvorac moje drugarice, jer tada je to postajao i moj dvorac. Često puta smo zamišljale kako putujemovozovima, koje smo videli sa njene terase. Nekada smo brojali koliko je vozova prošlo.

Postojalo je još jedno divno mesto gde sam volela da idem da se igram a to je bilo dvorište moje druge drugarice, puno šimšira kao lavirinti, i u sredini vrta je bila okrugla starinska terasa sa stepenicama pokrivena, i to je bila isto jedna čarobna kuća za našu igru. Mogle smo tu da se igramo, čak iako pada kiša.  Cela kuća je bila jako velika i čudna. Često smo išli na tavan, koji je bio prostran i na kojem je bilo gomile i gomile zanimljivih stvari. Stare tašne i šeširi, puno neke čudne garderobe, neke lampe, stolice i stolovi, fotelje i puno novina i knjiga. Sećam se kada me drugarica vodila na tavan, ja sam se pomalo bojala, ali je moja radoznalost za pustolovinom bila toliko velika, da sam se na kraju skroz oslobodila.  Njihova kući je bila starinska i jako velika, na samom ćošku ulice u obliku slova l. Imali su sobe u kojima uopšte nisu živeli. Bila je jedna soba jako velika, verovatno je nekada bio primaći salon. Tamo je bio smešten jedan kavir i nas dve smo svirale do besvesti…uh kakvih je tu kompozicija bilo.

Sa trećom drugaricom sam se igrala posle podne, kada se pijaca završi na tezgama…uh i to je bilo jako zanimljivo. Nas dve smo volele jako da kuvamo svojim lutkama, to nam je bila najveća zabava. Svaka je od kuće donosila neku hranu, pa smo onda donosile lutkine sudove i kuvale, kuvale i ručkale. Lutke su nam uvek bile prejedene, he he he

A bila je jedna Lenka, moja najbolja drugarica, koju sam najviše volela. Doduše ona nije bila moja vršnjakinja. Imala je nekih petnaestak godina više od mene a ja sam tada imala pet godina. Ono što je za mene bilo najdivnije i najčarobnije je to, što je Lenka živela na jednom salašu pored Žablja, i do nje se dolazilo čamcem preko jezera, obraslog u trsku i šaš. Možete zamisliti koliko sam se radovala kada sam išla sa svojim roditeljima kod Lenke. Lenka je bila za mene čitav svet. Gledala sam u nju, kao u Boga. Ona je za mene bila najlepša, i najnežnija, i najpametnija osoba, i sa njom mi je bilo najlepše na svetu.Hm…sa mojom bakom i sa Lenkom da se malo ispravim, jer obe su obeležile moje detinjstvo i odrastanje na najdivniji i najposebniji način, svojom ljubavlju, nežnošću i spremnošću, da se uvek igraju samnom.

Lenka je bila heroj mog detinjstva. Njen salaš pun divnih zanimljivih životinja, i drveni čamac u kojem sam se vozila i gledala u providnu vodu u kojoj su se ogledale svakakve trave, ribice i žabe. Cvetovi lokvanja su bile uobičajene stvari. Svako ima nekoga u svome detinjsvu, ko nam ulepša život i ko nas nauči mnogim lepim stvarima. Meni je Lenka ulepšala život i naučila me da volim životinje i prirodu.

Zadnje što znam o Lenki je da je otišla za Bosnu, i da se tamo udala. Verujem da je srećna i verujem da će njena deca uživati u njoj toliko, koliko sam i ja.

Lenka ljubi te Leci.