Bilo je rano jutro, negde oko pola šest. Vina i ja smo hodali pored same obale Dunava, na keju. Prekrasno i savršeno jutro da se počne novi dan, koji puno obećava. Odlično smo se obe osećale! Šalile smo se, i zadirkivale jedna drugu, kako bi se do kraja razbudile. Planirale smo šta ćemo raditi kada dođemo kući, i svaka je govorila o svojim planovima. U toj dinamičnoj diskusiji i dobrom raspoloženju, prolazeći donjim delom pored spomenika na keju, Vina je odjedanput primetila dve vrane kako napadaju malog pacova, i odmah je reagovala.
Pojurila je i oterala vrane, a tu sam se i ja pridružila, jer se sve nekako brzo izdogađalo. Gledali smo malog braonkastog pacova. Mali je bio bebac maleni. Vrane su odletele, ali su se spustile nedaleko i čekale da mi odemo. Krenule smo na trenutak da vidimo šta će se desiti, a one su se odmah uzdigle u nebo i krenule prema malenom pacovčiću. Brzo smo se vratile do mališe.
Kaže Vina: “Leci ja ne idem na trening, ne mogu da ga ostavim ovde da ga pojedu. Ti idi a ja ću ostati da ga nadgledam”.
Vrane su kljucnule malca u repić, da mu poremete orijentaciju, ali sve ostalo je bilo u redu. Nije bio povređen. Zamisli ti kako su pametne te vrane i odmah u repić…..
Razmišljale smo šta da radimo.
Kaže Vina, skidajući svoju tašnicu sa ramena:” Pokušaću da ga stavim u tašnicu, pa da ga ostavimo negde dalje u travi, pod krošnjom drveća, gde može da se sakrije”.
Zatim ga je Vina vijala sa onom tašnicom, a ja sam malo bojažljiva kada su pacovi u pitanju, pa sam izdaleka pomagala, a bilo je i smešno na neki način.
Međutim Vina je bila neustrašiva he he he sa onom tašnicom, čak ga je i za trenutak uhvatila za malo telo, ali se malac izmigoljio i nestao u malom žbuniću od trave. Tada smo nazvali Ivana kao konsultaciju za ovu nesvakidašnju situaciju, da čujemo nezavisno mišljenje, he he he , jer smo nas dve kao da smo mu mame iskreno odlučile da ga zbrinemo.
Ivan je savetovao da ga pustimo tu u žbuniću, rekao je: “Pustite ga on će se sam snaći”.
Još smo nekoliko puta proveravale vrane, međutim on se sklonio u taj žbunić i one ga nisu tu mogle videti. Pomalo smireni Ivanovim rečima, i time da smo zavarale vrane, nastavili smo naš trening.
Vraćajući se natrag kući potražile smo mališana, i on je i dalje bio u onom žbuniću. Sve je bilo u redu, jedino smo razmišljele, da će tu njemu biti jako vruće, jer okolo su ciglice i beton, a dan je postajao sve topliji i topliji.
Došle smo kući i posle nekog vremena dođe Vina kod mene i kaže: “Leci, ajde da idemo da vidimo da li je mališa tamo, pa da ga stavim u nosiljku za morske prasiće i onda da ga odnesemo u šumu na travu. Ne mogu da imam mira, stalno mislim na njega”. Nasmejala sam se i naravno pristala, jer sam luda kao i ona za životinjama.
Napolju je bilo toliko vruće kao u tropima, he he he .
Poneli smo malu nosiljkicu za morske prasiće i malo hrane za malenog pacovčića, e jeste pod srećnom zvezdom rođen, he he he .
Stigosmo na mesto gde smo ga ostavile, a on mališa tamo. Dobro je izdržao na toj vrućini. Sigurno mu se orjentacija poremetila kako su ga vrane kljucnule u repić, pa nije znao da se vrati. Bilo kako bilo, mi stigosmo i tu ga je spretno Vina stavila u nosiljku, jeeeeeeeeeee, bile smo presrećne što smo došle, jer bi se tu skuvao mališan.
Zatim smo ga srećne i presrećne odnele pored Dunava u šumicu, i tamo pustile u hladovinu. Izjurio je mališa u travicu i brzo se izgubio iz našeg vidika.
Nas dve smo se zagrlile i bile srećne i radosne, što smo spasile malo stvorenjce. Blagosiljale smo ga sa ljubavlju.
