Stiv Čendler - Poglavlje osmo: Priča o starenju

“Svet su čini, začaranost, arabeska tako zapanjujućeg ritma i sa tako intrigirajućim zapletom, da smo uvučeni u njegovu mrežu, u stanje uključenosti u kojem zaboravimo da je on igra.” – Alen Vots.

Išao sam da odslušam predavanje dr. Endrua Vajla o zdravom starenju. I našao sam sebe kako se nadam da je jedna od stvari za koju se nadam da će se promeniti priča našeg društva o starim ljudima. Cela kultura mladosti je preokrenula savremene filmove u vulgarna takmičenja u odvratnosti. I većinu moderne muzike u opsceno gunđanje. Čak su i tv reklame usmerene na kulturu mladosti postale previše detinjasto odvratne da bi ih podneo. Gledam sa daljinskim upravljačem na gotovs, klik, ne mogu da dopustim sebi da mi ta reklama uđe u glavu, klik. Kao da su tv reklame i letnje filmove danas napisala bezobrazna deca očajna da dobiju pažnju. Kako rejtinzi opadaju i Holivud pati od propalih projekata tvorci tv reklama i letnjih filmova su sve gladniji za šokantnim sadržajem. Bilo šta što će proći kod mladih ljudi.
Doktor Vajl je pričao o ludilu koje je primetio, da svaka starija glumica ili tv ličnost pravi radikalne promene lica plastičnom hirurgijom da bi preokrenuli proces starenja. Kao da je starenje loše i pogrešno. Kada vidim neke od ovih glumica s njihovim sveže naduvanim usnama izgleda kao da su udarene po licu malom bejzbol palicom. Sve u ime izbegavanja starenja, kao da je biti star užasno.
Vajl je predvideo da će se ovo uskoro promeniti. Rekao nam je da će bebi bumer generacija, koja sada ulazi u starije godine, vratiti fokus i dostojanstvo starenju. Nadam se da je u pravu. To je samo izmišljena priča da je mlado bolje od starog, a to nije istina. Neke kulture postavljaju svoje starije za vođe i smatraju ih mudrim riznicama znanja. Da li je to više istinito? Možda nije, ali nam bolje koristi. To je lepša i korisnija priča. Ako ćemo već da pričamo priču, društvo će imati koristi od priče koja je lepa i korisna.

Doktor Vajl nam je rekao: “Zašto su stara vina i viski cenjeniji nego mladi, zašto smo dirnuti u prisustvu starog drveća, kada sir ostari to ga poboljša, starine su vredne jer su tako stare, starije violine su najcenjenije…’ Doktor Vajl nam je predložio da razmotrimo sve osobine starenja koje čine ove stvari toliko puno vrednijim i da budemo voljni da ih primenimo na ljude. Ustvari da promenimo celu priču koju imamo o starijim ljudima. Dok sam ga slušao setio sam se nečega što je kolumnista Mark Stajn napisao. Smejao sam se sam sebi dok sam se sećao kako je Stajn napisao: “Ja volim stare ljude, ja volim stare filmove, ja volim stare pesme. Odslušaću ‘moon becomes you‘ pre nego ‘com’on bitch, seat on this!‘ bilo kad.”

U priči o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola ostareli čarobnjak Merlin je bio najmoćnija ličnost od svih. Njegova mudrost i duhovni darovi su ga učinili skoro nadčovečanskim. Sledeća najmoćnija ličnost je sam Kralj Artur stariji od svojih vitezova i time mudriji i jačeg karaktera. Ovo je samo priča, ali korisnost priče je prefinjena. Kada bismo primenili ovu priču sada, ona bi mogla doneti ogromne dobrobiti našem društvu.
Naše društvo tretira starost skoro kao da je bolest. Kao da nam trebaju kojekakvi državni programi za stare ljude da napune svoje police lekovima, ili će naprosto pomreti, ili neće glasati što je još gore.
Ali stari ljudi su naučili odlične lekcije o brizi o sebi, kako uštedeti novac, kako rasporediti resurse, ipak mi ih tretiramo drugačije, jer je takva priča koju smo stvorili oko njih. Ova negativna priča o starenju uskoro postaje ubedljiva. Čak baca u trans i same stare ljude. Neki stariji ljudi kada se penzionišu počnu da hodaju drugačije, oni se pogrbe i polako kruže, vuku se. Oni i pričaju drugačije, kao da su u predstavi sa novim ulogama. Prestanu da vežbaju jer je sada njihova priča da su stari. Njihovi glasovi dobiju visoki ton, tanki, providni, slabi. Koliko od svega toga je fizički pad, a koliko uživljavanje u prethodno napisanu priču. Realno je da stari ljudi danas nisu baš tako blizu smrti kao što mislimo da jesu, ili kao što oni misle da jesu. Pogledajte ove kvantne skokove u očekivanoj dužini života:
kromanjosko doba – 18 godina
stari egipat – 25 godina
petnaesti vek u evropi – 30 godina
devetnaesti vek u SAD i Evropi – 37 godina
dvadeseti vek u SAD – 48 godina
2003 u SAD – 78 godina

Dakle ako možemo očekivati da doživimo 78 zašto se penzionišemo sa 65? Šta ćemo da radimo tih dugih 13 godina? Živećemo priču starijeg građana, boriti se za više i više lekova?
Ja bih voleo da ispričam drugačiju priču o starim ljudima. Možda kada bismo svi ispričali dovoljno suprotnih priča dobre stvari bi počele da se dešavaju. Ljudi bi mogli početi živeti drugačije.
Želim da ispričam priču o predivnom piscu Normanu Meklejnu. Sa 73 godine Norman Meklejn je odbacio ideju da ode u udobnu penziju. To bi mu bilo lako, on je predavao književnost mnogo godina na univerzitetu u Čikagu i svi su mu rekli da zaslužuje lepu penziju punu odmaranja. Ali nešto ga je kopkalo, svih tih godina dok je predavao književnost se pitao da li bi je mogao i stvoriti. Pitao se da li je i on sam mogao biti pisac. Pitao se… Mnogi ljudi se pitaju takve stvari pod stare dane. Ali zašto bi se samo pitao?
Uskoro Meklejn je postao uzbuđen idejom o pisanju. Skoro kao da je poslušao savet velikog pisca Džordža Eliota kada je rekao: “Nikad nije kasno da budeš ono što si mogao biti.” Pravo ime velikog pisaca Džordža Eliota je bilo Meri En Evans, ali u staroj Engleskoj priča je bila da moraš biti muškarac da bi bio shvaćen ozbiljno kao pisac.
Norman Meklejn je rekao da je odlučio da se odrekne nekih stvari koje se povezuju sa srećom pod stare dane kao na primer jurenje za ženama, putovanje itd. Umesto toga saznaće da li može biti pisac. Otišao je u svoju kolibu u Montani i u radosno disciplinovanom načinu počeo da piše.
Uskoro je shvatio da je imao istu moć kao i dvadesetogodišnjak. Imao je upravo to u svom srcu i u svoje dve ruke. Nastavljao je da kuca, nije mogao da se zaustavi. Povezao se sa svojom moći da izmisli potpuno novu priču o sebi. I vidi čuda, on je zaista bio predivan pisac, istinski novelista. Dve godine kasnije pojavio se iz svoje kolibe sa svojim visoko priznatim remek delom “Tu reka protiče“. To je roman napisan sa strašću i poetskom vatrom koja se obično povezuje samo sa blistavim mladim talentima. Jednostavno nije bilo tačno da je previše star da bi postao pisac. To je bila samo priča. On nije bio spreman da se uživi u tu priču.

Ipak ne mogu vam objasniti koliko ljudi mi je reklo da su oduvek hteli da pišu, ili glume, ili da budu muzičari, ili nešto slično, ali da je sada naravno pomalo kasno, jer već imaju trideset, ili četrdeset, ili pedeset godina.
Čuo sam tridesetogodišnjake da pričaju kao da su na samrtnoj postelji. “Previše sam star ja za to” – kažu mi sa iskrenim licem, to je njihova priča i oni je se drže.
Za čega si ti sebi rekao da si previše star? Da li si možda prestar da postaneš glumac? Džon Hausman je počeo da glumi u svojim sedamdesetim, i kasnije je osvojio Oskara za ulogu u filmu “Paper chase”. Jedna od mojih priča o starenju je bila ta da sam pretpostavio da sam prestar da bih pisao knjige. Odlučio sam to do 49-te godine. Imao sam skoro pedeset. Moj život nije bio dovoljno fokusiran da bi mi omogućio svu ranu disciplinu i plaćanje cene potrebne da bih bio pisac knjiga. To je bila moja priča. Moj život je bio haotičan, bio sam alkoholičar nekoliko godina. I iako sam prestao da pijem i otreznio se, imao sam decu da podižem. Moj život je bio divlja raspadnuta vožnja sa posla na posao. Kako bi iko uspeo u pisanju knjiga s takvom životnom pričom?
Moj odgovor na to pitanje je bio interesantan. Nije bio fokusiran niti konačan kao Meklejnov, bio je stidljiv i kukavički. Ono što se konačno desilo je slučaj kada se dve priče sudare. Moja sopstvena priča da sam previše star nije se uklapala s pričom moje šesnaestogodišnje ćerke Stefani, “moj tata je dovoljno dobar pisac da mu knjiga bude objavljena“. I tako je i bilo, Stefani je pomogla tako što je poslala gomilu uzoraka mojeg pisanja. Na moje veliko iznenađenje moja prva knjiga je objavljena. Kada se dve priče sudare, jača priča pobedi. Ali sada sam bio u dilemi. Šta da radim sa svojom “previše sam star” pričom? Izgleda da više ne važi. Pa jednostavno sam prestao da pričam priču sebi, a i bilo kome drugom. Počeo sam sa nizom akcija koje su mi pomogle da napravim novu priču. Fleksibilnu priču koja se menja sa svakim otkucajem srca. Pišem i pisaću dokle god sam živ. To je moja nova priča. I izmišljao sam sebe u hodu, izmišljajući se iznova i motivišući se, nema potrebe za spoljašnjim uticajima, slučajnosti nisu dobrodošle, i zakleo sam se da neću dozvoliti ničijoj priči da se zadrži dovoljno dugo da me uhvati u svoju mrežu. Priče to rade, zavešće nas i onda će uraditi najpoganiju stvar – navešće nas da verujemo u njih.
Trebalo mi je mnogo godina da shvatim šta je Fište mislio kada je rekao: “Biti slobodan nije ništa, postajati slobodan je sve.” Jer “biti slobodan” je još samo jedna statična priča. “Ja sam slobodan” je priča. Iako zvuči dobro, neće potrajati, jer priče ne traju. Nema ništa u njima, pa kako bi onda mogle trajati? Ali “postajati slobodan” nije priča, to je akcija, to je pokret unutar putovanja, ustvari to je slavni pokret koji te vodi van vremena i prostoru u ples čistog postajanja.
Zašto bismo uskratili starim ljudima to iskustvo čistog postajanja. Zašto bismo ih stavili u priču koja kaže “začepi i sedi u stolicu za ljuljanje, i popi svoje lekove. Osećaš se malo depresivno što nisi više koristan niti u akciji? Pa evo jedan lekić za tu depresiju, ne zaboravi da glasaš. Prevešćemo te do glasačkog mesta, da naš kombi je prilagođen za invalidska kolica. I tako od sada ako se budeš osećao imalo potisteno što si starija osoba pobrinućemo se da tvoj doktor povede računa o tome za tebe. Pozdrav, starino.”

Sa sedamdeset jednom godinom Vudiju Strongu je dijagnoziran rak, koji ne može da se operiše, od medicinskih stručnjaka u Denveru. Informisan je da ima samo godinu dana života, imao je rak koji ne može da se operiše. “Ne možemo ništa da uradimo” – rečeno mu je – “jedino da uzimaš ove lekove Vudi. Pozdrav Vudi.”

Zbog divne knjige o dugovečnosti i zdravlju koja se zove “Fantastično putovanje” od Reja Kurcvajla i Terija Holanda, mi znamo kako se priča o Vudiju Strongu završila.

Nakon što je čuo tužnu vest Vudi je poželeo da provede svoju poslednju godinu u Nepalu. On je voleo Nepal, a i bio je voljen tamo zbog toga koliko su on i njegova žena Peni pomogli da se obezbedi obrazovanje i medicinska briga za hiljade Nepalaca u Himalajima. Mnoga deca tamo su ga smatrala ocem, tako da bi umiranje u Nepalu bila fina poslednja želja.

Ali, nakon što je stigao u Nepal Vudijevi tamošnji prijatelji su ga ubedili da ne prihvati svoju smrtnu presudu. Nisu poverovali u priču da on mora da umre baš sada. Odveli su ga da poseti osvedočenog iscelitelja u udaljenoj oblasti Nepala. Isprva Vudi je bio veoma skeptičan. Ko je taj iscelitelj? Zar nisu najmoderniji doktori u Koloradu već razmotrili sve mogućnosti? Zar nisu rekli da su njihovi lekovi sve što ima za poslednju utehu pre neizbežnog? Zar to nije tako? Ili ne?

Narednih pet dana Vudi je proveden kroz intenzivnu ceremoniju iscelenja. Smejao se i plakao i oblivao ga je ogroman znoj bez ikakvog razloga. Na kraju ceremonije lama je rekao Vudiju da je izlečen. Izlečen? Od neizlečivog raka? Smejanjem, plakanjem i znojenjem?

Kada je Vudi Strong otišao nazad u Kolorado mesecima kasnije bio je zapanjen jednako kao i njegovi doktori kada su otkrili da u njemu nema ni jednog znaka raka. Nestao. Dve priče su se sudarile i isceliteljeva priča je prevagnula. Bila je jača. Lama i ceremonija su izlečili Vudija Stronga.

Kada sam bio dečak obožavao sam da provodim vreme s mojim dedom Semom Čendlerom. Dok smo pešačili kroz pustinju južne Arizone i skupljali kamenje za njegov tumbač(sprava koja mota kamenje poput veš mašine i time ih glača – prim. prev.) da se uglačaju i ispoliraju i da pravi stvari od njih. Voleo sam da slušam njegove priče o starom zapadu delimično zbog toga koliko je u tom momentu bio aktivan i živ. Mogao je prilično da me nadpešači. Još uvek je postajao neko. Nije bio zaglavljen završenu zapečaćenu priču o tome ko je. Bio je uzbuđen lampama koje je pravio od starog kaktusovog drveta i poliranog kamenja.

Koliko bi bio star kad ne bi znao koliko si star. Šta kad bi ti neki bljesak obrisao svo pamćenje i premestio te u mali grad na drugom kontinentu da živiš. Imao bi sva svoja znanja i mogao bi da započneš novi život samo ne bi znao koliko si star. Niti bi imao prošlost naspram koje da živiš ili da te deprimira. Koliko bi onda bio star? Da li imaš odgovor na to pitanje? Da li bi pogledao u ogledalo i pokušao to da shvatiš? Da li bi bio star?

Ne možeš biti star ukoliko nemaš priču o tome koliko si star. Ne možeš biti smoren svetom ukoliko nemaš veliku masnu priču o svemu što ti se desilo. Šta kada bi neko izbrisao priču?

Neki ljudi mi kažu da njihovu priču nisu oni napisali nego okolnosti. Molim te da mi ne govoriš to. Ne govori mi da su okolnosti. Jer postoje izluđujuće srećni ljudi koji su pretrpeli užasne okolnosti. Kao što postoje ogorčeni depresivni ljudi koji su bili negovani i zbrinuti celog njihovog života. Gde su uzrok i posledica u tim pričama? Okolnost ne znači ništa, tvoja priča o okolnosti znači sve.

Dakle, kad ne bi znao koliko si star, koliko bi bio star?!

Sa sedamdeset jednom godinom Vudiju Strongu je dijagnoziran rak, koji ne može da se operiše, od medicinskih stručnjaka u Denveru. Informisan je da ima samo godinu dana života, imao je rak koji ne može da se operiše. "Ne možemo ništa da uradimo" - rečeno mu je - "jedino da uzimaš ove lekove Vudi. Pozdrav Vudi."
Zbog divne knjige o dugovečnosti i zdravlju koja se zove "Fantastično putovanje" od Reja Kurcvajla i Terija Holanda, mi znamo kako se priča o Vudiju Strongu završila.
Nakon što je čuo tužnu vest Vudi je poželeo da provede svoju poslednju godinu u Nepalu. On je voleo Nepal, a i bio je voljen tamo zbog toga koliko su on i njegova žena Peni pomogli da se obezbedi obrazovanje i medicinska briga za hiljade Nepalaca u Himalajima. Mnoga deca tamo su ga smatrala ocem, tako da bi umiranje u Nepalu bila fina poslednja želja.
Ali, nakon što je stigao u Nepal Vudijevi tamošnji prijatelji su ga ubedili da ne prihvati svoju smrtnu presudu. Nisu poverovali u priču da on mora da umre baš sada. Odveli su ga da poseti osvedočenog iscelitelja u udaljenoj oblasti Nepala. Isprva Vudi je bio veoma skeptičan. Ko je taj iscelitelj? Zar nisu najmoderniji doktori u Koloradu već razmotrili sve mogućnosti? Zar nisu rekli da su njihovi lekovi sve što ima za poslednju utehu pre neizbežnog? Zar to nije tako? Ili ne?
Narednih pet dana Vudi je proveden kroz intenzivnu ceremoniju iscelenja. Smejao se i plakao i oblivao ga je ogroman znoj bez ikakvog razloga. Na kraju ceremonije lama je rekao Vudiju da je izlečen. Izlečen? Od neizlečivog raka? Smejanjem, plakanjem i znojenjem?
Kada je Vudi Strong otišao nazad u Kolorado mesecima kasnije bio je zapanjen jednako kao i njegovi doktori kada su otkrili da u njemu nema ni jednog znaka raka. Nestao. Dve priče su se sudarile i isceliteljeva priča je prevagnula. Bila je jača. Lama i ceremonija su izlečili Vudija Stronga.
Kada sam bio dečak obožavao sam da provodim vreme s mojim dedom Semom Čendlerom. Dok smo pešačili kroz pustinju južne Arizone i skupljali kamenje za njegov tumbač(sprava koja mota kamenje poput veš mašine i time ih glača - prim. prev.) da se uglačaju i ispoliraju i da pravi stvari od njih. Voleo sam da slušam njegove priče o starom zapadu delimično zbog toga koliko je u tom momentu bio aktivan i živ. Mogao je prilično da me nadpešači. Još uvek je postajao neko. Nije bio zaglavljen završenu zapečaćenu priču o tome ko je. Bio je uzbuđen lampama koje je pravio od starog kaktusovog drveta i poliranog kamenja.
Koliko bi bio star kad ne bi znao koliko si star. Šta kad bi ti neki bljesak obrisao svo pamćenje i premestio te u mali grad na drugom kontinentu da živiš. Imao bi sva svoja znanja i mogao bi da započneš novi život samo ne bi znao koliko si star. Niti bi imao prošlost naspram koje da živiš ili da te deprimira. Koliko bi onda bio star? Da li imaš odgovor na to pitanje? Da li bi pogledao u ogledalo i pokušao to da shvatiš? Da li bi bio star?
Ne možeš biti star ukoliko nemaš priču o tome koliko si star. Ne možeš biti smoren svetom ukoliko nemaš veliku masnu priču o svemu što ti se desilo. Šta kada bi neko izbrisao priču?
Neki ljudi mi kažu da njihovu priču nisu oni napisali nego okolnosti. Molim te da mi ne govoriš to. Ne govori mi da su okolnosti. Jer postoje izluđujuće srećni ljudi koji su pretrpeli užasne okolnosti. Kao što postoje ogorčeni depresivni ljudi koji su bili negovani i zbrinuti celog njihovog života. Gde su uzrok i posledica u tim pričama? Okolnost ne znači ništa, tvoja priča o okolnosti znači sve.
Dakle, kad ne bi znao koliko si star, koliko bi bio star?!