Stiv Čendler - Poglavlje sedmo: Doza slatke inspiracije

“Da bi bračni pehar održavao popunjenim ljubavlju do vrha, kad god nisi u pravu priznaj, kad god si u pravu začepi.” – Ogden Neš. Moj prijatelj Mori, inače učitelj po struci, me je nazvao juče da mi kaže: “Primetio sam novi trend koji se pojavio, ima dosta negativno orijentisanih učitelja oko mene, koji su više zainteresovani da potvrđuju svoju moć i kontrolu na deci, nego da šire entuzijazam i ljubav.” Mislim da je Mori hteo da mu se priključim u osuđivanju tih ostalih učitelja, ili makar da mu kažem kako da promeni njihov način rada. Ali mi je sinulo, da kada god neko poput Morija procenjuje ponašanje drugih ljudi, čak iako je to ponašanje isprva opisano kao nešto neutralno poput trenda, da je negativna osuda već učinjena. Negativna priča je već tu. Morijeva priča o ovom trendu ga je uznemiravala, iako je on mislio da ga uznemirava sam trend. Trendovi nas ne uznemiravaju, naše priče o njima nas uznemiravaju. Problem nikad nije u onome što se dešava oko tebe, problem je u unutrašnjim emocijama koje on pokrene u tebi. Nijedan spoljašnji događaj ili ponašanje, ne izaziva nemir sam po sebi, on mora da nađe sećanje u tvom sistemu na koje će da se veže da bi te uznemirio. Ne uznemirava te ono što se dešava, nego tvoja unutrašnja priča o onome što se dešava.

Mori misli da ima problem zbog ljudi oko sebe, ali on ustvari zaista ima problem s onim što se nalazi u njemu, i što se u njemu pokrene kada osuđuje ljude oko sebe, ili kada izmisli neku priču o njima. Morijeva priča o ciničnim učiteljima oko njega, je da oni nisu u pravu takvi kakvi su, a on je u pravu takav kakav je. To je njegova priča. Problem sa tim tipom priča, ja sam u pravu a ti nisi, je što nas one uznemiravaju. Tako da Mori ulazi u svoj sopstveni razred nakon razgovora s drugim učiteljima, noseći u sebi nemir kroz koji će morati da se probije da bi se zaista povezao sa učenicima. To neće biti lako, kao što svi znamo: nije lako povezati se s drugim čovekom kada smo uznemireni nečim. Celo naše biće vrišti drugim ljudima “samo me pustite na miru!“, ne želimo da se povežemo toliko koliko želimo da svarimo taj nemir. “Umuknite deco, sedite! Zar me ne čujete? Ne želim sada da pričam sa vama! Previše sam uznemiren sada, pokušavam da se izborim s učiteljima koji ne vole i ne poštuju decu kao ja, i nisu tako radosni i pozitivni dok predaju. Sedite da vam ne bi sad podelio jedinice!!!”

I tako se ciklus osuđivanja prenosi dalje na decu. Otrov je prenesen. Priča “ja sam u pravu, ti si nisi” uvek nađe načina da se završi loše.

Kada je Gandi rekao da ne možeš promeniti druge ljude, ali možeš biti promena koju želiš da vidiš u drugima, u tom zapažanju je postojala velika praktična mudrost. Većina ljudi misli da je to neka apstraktna mudrost. Većina ljudi čuje ili pročita tu Gandijevu misao i pomisli: “pa to je bio Gandi, a on je bio svetac, on je bio mučenik koji je postio…ja, ja lično, moram da jedem i ja nisam svetac.” Koliko onda meni znače te reči? Ali Gandijeve reči su veoma praktične. On nam je predao alat da ga koristimo, a ne citat da bi izgledao dobro. Kada pročitate o učiteljima koji inspirišu mase studenta i cele fakultete sa svojim kreativnim pristupom podučavanju punim entuzijazma, videćete da oni nisu odvojili ni sekund za kritikovanje drugih učitelja. Kao što je bio lik Robina Vilijamsa u “Društvu mrtvih pesnika”, oni su previše zaneseni ljubavlju prema podučavanju da bi ih bilo briga šta rade drugi učitelji. I njihovim primerom drugi su inspirisani. Ne njihovim osuđivanjem, nego njihovim primerom. Ljudi vole da budu inspirisani, ustvari, oni se svakog jutra bude tajno, podsvesno žudeći da ih neko inspiriše. Nadaju se da će neko naići i probuditi ih iz njihovog ciničnog ćorsokaka. Njihovog depresivnog lošeg sna koji ih stalno pita: “zar je ovo sve od života? Zar je ovo stvarno najbolje moguće?”

Ponekad kad gledam film ja ću zaplakati kada se nešto sjajno desi. Neko prevaziđe neku prepreku i ostvari veliku pobedu naspram svih nevolja. Zašto ja plačem kada gledam takav film? Ima li to ikakvog smisla? Možda ja plačem suze radosti i tuge istovremeno. Suze radosti jer sam inspirisan; sličan sam svim ljudima u tome da volim da budem inspirisan. Mrzim da me neko ispravlja, ali volim da budem inspirisan. Suze tuge, jer znam da ja ne prevazilazim životne izazove kao osoba na ekranu. Ja lično negujem svoje prepreke, počinju da mi se sviđaju. Ja plačem jer tugujem za svojim izgubljenim životom. Život izgubljen u samosažaljenju, koji je mogao biti život radosne akcije.

Moja žena Keti, počela je sa programom vežbi. A ja sam bio taj koji je imao višak kilograma. Počela je da ide u teretanu da vežba. Ponekad bih išao sa  njom, a ponekad i ne bih. Njen program nije bio lak. Jednom sam stao na istu mašinu kao ona, i pokušao da je pratim punih četrdeset minuta, radeći rukama i nogama kao lud. Istrajao sam oko deset minuta. “E sad je bilo dosta ovog ludila” – pomišljao sam. Pokušao sam da je namamim da me osuđuje, pokušao sam da je nateram da mi kaže da su meni vežbe potrebnije nego njoj. Ali ona nikad nije zagrizla mamac. “Naravno da želim da budeš zdrav i srećan, ali meni izgledaš odlično” – rekla je. “Radi kako god hoćeš i ne opterećuj se.” Svaki dan ona je navila sat, ustala rano, i vežbala. Bilo da joj se vežba ili ne, bez komentara na moj račun, bez osuđivanja. Samo neposredni. nenametljivi primer kojem sam prisustvovao. Konačno, njen primer mi je postao inspiracija, i postajao sam sve ozbiljniji i ozbiljniji. Počeo sam sve češće i češće da vežbam. I počeo sam da gubim težinu i dodajem preko potrebni fizički ponos i energiju u svoj život. Uistinu, Keti me nikad ne bi promenila kritikovanjem i osuđivanjem. Kao što Mori nikad neće podstaći učitelje oko sebe da vole svoje učenike time što će ih osuđivati. Jer osuđivanje je otrovno za obe strane, za sudiju i za suđenog. Keti koja vežba je bila kao Gandi koji govori “Budi promena koju želiš da vidiš u drugima“. Zaboravi druge, prestani da pokušavaš da ih promeniš, oni nisu tvoj problem, TI si tvoj problem. Promeni sebe i onda primeti koliko ti drugi izgledaju bolje.