“Ne treba ti meteorolog da bi znao u kom pravcu vetar duva.” – Bob Dilan.
‘Uspeh je entuzijazam’, rekao je sjajni tvorac automobila Volter Krajsler, ‘ Da, i više nego entuzijazam, ja bih rekao: uzbuđenje. Ja volim da vidim kad ljudi postanu uzbuđeni oko nekog projekta, stvari. Kada ljudi postanu uzbuđeni oni naprave uspeh od svog života.’
Većina ljudi čeka da se uzbuđenje dogodi. Oni kupe kartu i čekaju, nekog, nešto. Sede i gledaju u svoju kartu, čekaju na neki faktor van sebe da ih pozove i učini ih uzbuđenim. “Jednog dana moj princ će doći, neka srećna sudbina, neki srećni događaj, možda će mi moja firma dati nešto uzbudljivo da radim.” Ali uzbuđenje ne funkcioniše na takav način. Uzbuđenje je unutrašnja pojava. Ono počinje iznutra, a ne od spolja. Ljudi koji su pušteni iz zatvorske samice su uzbuđeni što vide sunce, ili pticu na drvetu. Ljudi koji dobiju novi posao su uzbuđeni samo što se voze na posao prvog dana. Sama vožnja na posao ih uzbudi. Njihovo uzbuđenje je stvoreno njihovom perspektivom. Njihovo uzbuđenje je zasnovano na njihovom viđenju sveta. A njihovo viđenje sveta zavisi od sočiva koje nose, koje se zove priča o njima.
Nekoliko meseci nakon što je uragan Katrina pogodio Luizijanu, Dnevnik Okruga Kerol (lokalne novine) je objavio priču o evakuisanoj devetočlanoj porodici koja je izbegla u Vestminster u Merilendu, bez doma i bez budućnosti. Crkva zvana Centar Obožavanja “Stabilni Temelji” je čula za nevolju porodice i odlučili su da im pomognu. Mardž De Mađio, pastor crkve, je postala uzbuđena u vezi pomaganja ovim jadnim ljudima. “Došli su ovde bez ičega” – rekla je. Mardž i ostali članovi crkve su odmah uzeli kuću na crkvenom imanju i sredili je da bude pravi udobni dom. Čak su doneli i svoje jastuke kako bi prva noć bila udobna porodici. Postavili su novi pod koji je donirala lokalna građevinska kompanija. Okačili su lepe zavese, nabavili uređaje, i uradili kompletno renoviranje stare kuće tako, da je na kraju izgledala prelepo za napaćenu porodicu Braun. Kao da to nije bilo dovoljno dobročinstva i velikodušnosti, oni su donirali takođe i hranu i odeću, sve za porodicu Braun koja je izgubila sve u uraganu i poplavama. Braunovima nisu tražili da plate ni stanarinu ni račune.
Nakon što su boravili tu dva meseca Braunovi su se pokupili i otišli iz svog novog doma. Otišli su jednog nedeljnog jutra, tokom crkvene službe. Otišli su neočekivano i otišli su zauvek. A kada su članovi crkve konačno otišli da pogledaju kuću koju su Braunovi ostavili za sobom, bili su šokirani kad su je našli potpuno rasturenu. Izveštaj iz Dnevnika Kerol Okruga kaže: “Lampa je stajala razlupana na podu, zastori lampe zgaženi, vrata sa žicom za komarce su bila otkinuta iz šarki i bačena na zadnju terasu, neko je isekao rupu u trampolini koja je pripadala deci Džoan De Mađio. Šipke za zavese su bile otkinute i visile su s jednog šrafa iskrivljene. Odeća, kesice od čipsa, konzerve od pića, čarape i prazne kese su bile rasute svuda po kući. Rupa je udubljena u zidu kupatila. U drugom kupatilu pasta za zube je bila istisnuta po ivicama lavaboa. Veliki plastični pokvareni rozi autić je stojao napušten na brdu iznad kuće. U prljavom frižideru na spratu neko je ostavio šolju za kafu sa tri-četiri santimetara soca na dnu. Prljavi sudovi su bili naslagani u sudoperu i na radnoj ploči. A najveća uvreda od svega, bile su reči ‘Merilend je sranje’ ispisane crnom farbom na strani kuće.”
“Kada smo ovo videli svi smo stajali zamrznuti od šoka.” – rekla je Mardž De Mađio. Prema 42-godišnjem Kitu Braunu koji je sa svojom ženom i decom bio na pola puta prema rodnoj Luiziani: “imanje nije bilo baš tako zapostavljeno. Očistili smo koliko god smo mogli” – rekao je. Dalje je dodao: “Nikad nam nisu dali dodatni novac kojim bi se vratili kući, a trebali su. Da nisam uradio nešto poslova na crno, nikad ne bih imao dovoljno novca da se vratim kući.” Tako da je prema gospodinu Braunu crkva uradila puno ali ne i dovoljno. Ne dovoljno da bi izbegli uništavanje kuće, i ispis sprejom “Merilend je sranje” čiju je sliku Dnevnik objavio.
Ti možda imaš svoje mišljenje o ovoj priči i o ljudima u njoj. Ustvari tvoje mišljenje, ako je slično mom, nije baš pohvalno prema gospodinu Braunu i njegovoj porodici. Ali to mišljenje ne dele svi. Pošto živimo u svetu medija koji uzdižu žrtve više od heroja, ovo nije bio kraj priče objavljene u novinama. Ne.
Novine su odabrale da oblikuju ovu priču tako da rasturači kuće ne izgledaju baš tako loše. Tako da su doveli psihologa, po imenu Harold Grejning iz Poverljivog Savetovališta Vestminstera, da bi se ova priča preokrenula u korist pisaca grafita. Grejning je rekao da se porodica koja je uništila crkvenu kuću ponašala sasvim normalno i prirodno, skoro isto kako bi se ja i ti ponašali u istoj situaciji. Ti i ja bismo verovatno takođe napisali sprejom “Merilend je sranje” na zidu kuće naših domaćina, po logici psihologa Grejninga: “Zamislite da vi živite svoj život” – rekao je – “i iznenada Bog dođe i uništi vam kuću, i vi biste verovatno bili besni. Takvom besu treba ventil, jer ga ne možete držati u sebi – to nije zdravo, to nije prirodno! Dakle na koga ćete ga istresti? Na Boga? Pa možda, ali on nije baš pri ruci. Dakle na kome drugom? Možda, recimo, na ljudima koji ti pomažu?
Čak iako ti i ja možda vidimo ove crkvene ljude kao heroje u ovoj priči, Grejning sa svojim naprednim psihološkim znanjem je spreman da nas ispravi: ‘Kada ste prisiljeni da prihvatite milostinju’ – Grejning je rekao – ‘to je ponižavajuće. Činjenje dobrog čini samo dobročinitelja da se oseća dobro, a ne i osobu kojoj se pomaže. Kada osoba koja prima ne može da se oduži za dobrotu i oseća se primoranom da ceni pomoć, on ili ona mogu postati krajnje isfrustrirani, pa čak i besni. Ispoljavanje besa se mora dogoditi, ne možeš to sprečiti.’ I tako se završava priča u novinama. Članovi crkve su uradili stvari koje su bile ponižavajuće za porodicu Braun. Kada je kuća uništena i ruinirana to je bilo zato što je evakuisana povodica ispoljavala nešto unutar njih što nije moglo drugačije da se ispolji. Kraj priče.
Osim što nije kraj priče. Jer je psihologovo izvrtanje priče da učini delo ljudske dobrote ponižavajućim, a delo uništavanja imanja razumljivim, bilo tako uvrnuto da je ismevalo samo sebe. Priča je obišla ceo internet i mnogi koji su je pročitali su mislili da je parodija, nameštaljka, da je to neki šaljivi članak sa humorističnog web sajta. “Nema šanse da je ovo istina” – neki su rekli – “ne verujem da bi objavili ovakvu priču, i dali tom psihologu završnu reč.” Ali bilo je istina, i jesu.
Nakon što sam pročitao citat na početku poglavlja, o uzbuđenju, od Voltera Krajslera, jedno od mojih omiljenih zapažanja svih vremena, ponovo sam pročitao Krajslerovu životnu priču – kratku verziju s interneta. Zaista mi je zazvonilo kako je bitno za priču o nama, da zvuči istinito i da isijava svetlost koja će nas osloboditi. Kao u priči o Volteru Krajsleru, a ne kao u priči o jadnim neshvaćenim rasturačima doma.
Da bi se priče povezale istinski moćno moraju imati sopstvenu istinitost. Duboku istinu. Ja lično verujem da priča o Lazaru iz Biblije ne bi preživela do današnjih dana da se nije zaista desila. Mnogi koji su pročitali priču o rasturenoj kući u Merilendu, su izvukli jednaku snagu i strast iz lažnog zaključka psihologa, kao i iz inspirisanih akcija ljudi koji su pretvorili kuću u novi dom. Znali su da je to lažni zaključak, da izbegli ljudi nisu morali tako da se ponašaju, zato što postoje mnoge jače priče koje su potekle iz uragana Katrina. Jedna porodica za koju ja znam, koja se preselila u grad blizu mojeg u Arizoni, je iskoristila Katrina uragan da izmisli svoje živote potpuno ispočetka. Privatili su velikodušnost i milostinju kao priliku da započnu potpuno novi blagosloveni fokusirani život. Prihvatili su vetrove i vode Katrine kao oluju dobre sudbine koja spira život ogorčenosti i siromaštva u Nju Orleansu. To je takođe samo priča, ali je stvorena u umovima ljudi kojima je inspirisala život i poslužila im.
Da li je vetar dobar ili loš vetar, koji duva na nas, ima više veze s tim kakvu priču pričaš nego sa samim vremenom. Dva izbora su u igri kada ti neko da novi dom za život nakon što ti je vetar oduzeo tvoj, možeš odgovoriti besom i ozlojeđenošću osećajući da pažnja nije bila dovoljna, ili možeš postati uzbuđen u vezi toga i iskoristiti to uzbuđenje da preokreneš svoj život.
Nezahvalnost je najgora osobina!