Naša poistovećenost sa našim umom nas odvlači od onog što istinski jesmo a to je biće. Mi smo biće duha, Duša koja boravi u ovom telu.
Kako bi smo se približili više svojoj pravoj prirodi biću, moramo prihvatiti sve kako jeste u našem životu, trenutno. To znači biti tu gde smo, a ne jednom nogom u prošlosti ili budućnosti. Ako želimo spoznati svoju prirodu bića, moramo biti ovde i sada, u sadašnjosti. Moramo biti svest koja je prisutna iz trenutaka u trenutak.
To možemo postići tako što ćemo kada god se setimo u toku dana, vratiti svoje misli iz prošlosti i budućnosti i biti sada i ovde prisutni, tako što ćemo posmatrati svoj um i šta se u njemu dešava. Koje su to misli i emocije koje se uzdižu. Posmatrati bez osude i kritikovanja. Posmatrati kao prisutan nemi svedok, potpuno nepristrasno. Ne analizirati, ne osuđivati i ne uplitati se svojim emocijama.
Ovo samoposmatranje nas uvodi u stanje prisutnosti našeg bića. Posmatranjem uma i svega u njemu otvara se nova dimenzija svesti i mi se stapamo sa unutrašnjim stanjem bića.
Dok posmatramo misao i emociju u umu, mi smo svesni i misli i emocije, ali smo svesni i sebe kao posmatrača, svedoka te misli i emocije. Tada osećamo prisustvo našeg višeg bića, istinskog ja, a ne ono ja koje je poistovećeno sa umom, egom.
Samoposmatranje koje je lišeno svakog aktivnog učešća, aktivira u nama priliv više svesti, tako da tada vidimo onako kako to vidi naše biće. Realno i nepristrasno!
Kada realno gledamo, tada možemo lako da se suočimo sa situacijom. Nemamo straha i bojazni šta će se sve desiti, da li ćemo pogrešiti i omanuti, jer vladamo situacijom. Sve nam je jasno, jer smo sve sagledali. Iz te tačke nema teškoća, nema krivice, sumnje i nedoumice bilo koje vrste i intenziteta. Kada je jasno, tada u nama vlada mir, a mir je jasnoća, mudrost i ljubav.
Kada jednom naša svest vidi, to ne može da se ubriše, to ostaje u nama prisutno, kao više svetlosti, i ukoliko samoposmatramo sve češće, taj proces će se ustaliti u nama i biće deo nas i našeg bitisanja.
Samo viđenje je proces promena! Menjamo se posmatrajući sebe.
Divno Leci, hvala. Da li je ovo vra’anje u sada[nji trenutak i posmatrnje misli koje samo prilaze slicno pocetnoj fazi meditacije? Mene je podsjetilo na to. Inace, to mi je najtezi dio, da se ne uplicem, ne analiziram. Ali praksa postize cuda, zar ne? 🙂
Jeste Tanjuša, to je slično posmatranju misli i emocija kada ulazimo u meditaciju. Meditacija i jeste ulaženje u sadašnjost kroz tišinu, jer sadašnjost jedino i postoji. Prošlost i budućnost je iluzija uma, jer tada živimo kroz sećanje kao prošlost i predviđanje kao budućnost i to namdaje identitet, da smo to što mislimo i osećamo, a nismo to. Sve ovo polako kroz ovo vreme buđena, naša svest sve više i više otkriva. Zapravo otkrivamo svoje istinsko biće. Ono je već tu, postoji i mi ćemo ga u ovom vremenu koje pred nama po prvi put istinski sagledati. Ovo je veličanstveno vreme, zato smo i izabrali da dođemo baš sada.
Samoposmatranje je moćan alat ako u njemu ne učestvujemo aktivno. On je kao osvetljavanje mračne sobe, i jednom kada vidimo tu sobu znaćemo šta je u njoj. Ne možemo to obrisati.
Uh raspričah se ja.
Tako je Tanjuša praksa je moćna, jer kada prvi put svesno otkriješ kako samoposmatranjem slabi neki tvoj strah koji osećaš a ne moraš da bežiš od njega da bi on prestao, o to ti daje snagu itekaku.
Super si, bravo!
Leci – sjajno kao i uvek! 🙂 Meni posebno znače tekstovi ovog tipa, jer sam uveliko započeo proces samoposmatranja. Ovakvi tekstovi mnogo znače, jer vi još više približavate i pojednostavljujete tok ovog procesa. Složio bih se sa Tanjusom. I u meni postoji tendencija da se uplićem i analiziram određene emocije i misli. Kao da postoji nesvesni odbrambeni mehanizam u odnosu na te misli i emocije. Dragi MOOJI govori da ne poželimo, pa čak i da ne čekamo da taj neprijatni nalet prodje. Pretpostavljavam da je i na ovo odgovor svesnost, posmatranje i koliko možemo – dopuštanje. Primetio sam da kad naleti sve to, da se svakako suzdržimo od reakcija (npr. besa) i budemo mirni i da je taj svesni trud neophodan i to smirivanje je negde akt ljubavi. Posle se negde bolje osećamo. Imao sam takve situacije, gde čak nisam osetio bes, nego mirno posmatrao. Ako besom odgovorimo, ostajemo u toj vibraciji. Ranije bih pogrešno tumačio da je ovo potiskivanje, ali nije jer se posmatra iz drugog ugla.
Mare, znam da je ovo polje tvoga interesovanja,he he he Hvala ti!
Da, te tendencije postoje u početku da se uplićemo i da učestvujemo( to je identifikacija da smo mi to), ali ne moramo ništa seći i prekidati. Kao što si rekao Mooji govori a i Echkart Tolle pusti da bude, pusti da se odvija i prođe, to je zapravo pustiti kako jeste i to što bih se upleli treba posmatrati pa će oslabiti i nestati.
Kada iskustvom shvatimo i prihvatimo mogućnost kako naša svest posmatrajući ima snagu i moć mudrosti i ljubavi, da oslabi i rastvori identifikaciju sa umom, tada će vremenom osnažiti naša tendencija da i preko dana budemo svest koja vidi misli i emocije u umu, a to je sve više i više upliva svesti i svetlosti u nas i time smo bliži našem biću, onom koje jesmo, jer sve više i više uplivava svetlost naše sveti.
Nepristrasno posmatranje negativnih misli je snaga svetlosti koja ih slabi, i tada ne moramo govoriti ni afirmacije, jer misao koja nije obojena emocijama je bez vibracije, bez kreativnog potencijala i magnetičnosti privlačenja.Za ovo je potrebno vreme i praksa.
Svesni fokus svesti, koji samoposmatra um, je stanje prisustva u biću, to znači biti sada i ovde. To znači biti u sadašnjosti i prisuan, i tada vidimo sve jasnije ko smo zaista. U određenoj izazovnoj situaciji vidimo savršeno, besprekorno i tada je lako delovati.To si divno rekao samo posmatranje je akt ljubavi, jer tada posmatramo nepristrasno kao i naše biće, koje je ljubav i sve razume i voli bez osuđivanja i kritikovanja. U svakoj izazovnoj situaciji osnovno je to da li ćeš se na prvu loptu braniti ne videći zapravo “ništa” realno, ili ćeš biti miran, posmatrati, videti i tek tada reagovati.
Tako je bes je odbrana a posmatranje je viđenje i sam proces promene koji se upravo dešava sada i ovde. Sve nastaje sada, zato se i afirmacije pišu u sadašnjem vremenu. Naše biće živi u večnom sadašnjem trenutku.
Puno te pozdravljam.
Hvala puno Leci na ovom odgovoru i na spominjanju Etkarta Tola. 🙂 Ja nisam znao ko je on uopšte i odgledao sam sada 2 njegova videa. Desilo mi se sada jedno novo vidjenje. Ja sam malo smetnuo sa uma važnost sadašnjeg trenutka. 🙂 Osećam kao da sam sada zakoračio još dublje u ovo, kao jedan novi momenat da se desio. Hvala još jednom. 🙂
Sasvim razumem o čemu govoriš, kada kažeš da ti se desilo da si u momentu zakoračio dublje. To je to novo viđenje i sagledavanje!
Pogledaj kolka je naša identifikacija sa mislima i osećanjima, umom, da smo poverovali da smo bespomoćni i mali, a stvorili smo sve što je oko nas, ceo univerzum, uključujući i nas same.
Um ima potrebe za vremenom, jer on ne može egzistirati bez vremena, jer prošlost je sećanje u umu i zato je iluzija. Uvek imamo samo sada i ovde.
Hvala i tebi što si tako otvoren i prijemčiv!
Hvala ti Leci, ja volim kada se ti raspišeš. Puno mi pomažeš. 🙂
Dobro, ako tako kažeš, onda neka sam se raspisala!
Drago mi je da ti mogu nekako doprineti!