Mi smo ljudi divna emotivna bića. Naše emocije su Blagoslov koji smo dobili u “nasleđe”, da sa njima gradimo svoj život. Misao i reč bez emocije je ništa, kao vazduh, prašina, ali kada je energizovana našim emocijama, postaje naša najdivnija kreativna alatka, kojom manifestujemo svoju stvarnost, svoj život. To je alatka moći, kojom oslikavamo svoju sadašnjost, i upravo onim što sada osećamo, oslikavamo svoju budućnost.
Dobro je i dragoceno biti ovoga “svestan”.
Naše emocije su ono što nas definiše, oblikuje i postaje identitet našeg sadašnjeg bića. Ono smo što osećamo. Ono smo što unutar naših misli i reči prebiva kao osećanje!
Ako smo svesni ovoga, tada se ne osećamo bespomoćni. Znamo da je potrebno odustati od poistovećenja sa emocijama koje prolaze kroz nas, koje su naša reakcija na stvarnost, a ne sama stvarnost. Polako se oslobađati stare navike, starog programa u glavi, da bi smo bili zadovolji, ispunjeni i u miru sa sobom. Znamo gde je ključ, koji nas oslobađa i koji otvara vrata za slobodu našeg bića.
Prvo postati svestan svojih negativnih osećanja!
Osećamo se povređeno, nervozno, napeto, tužno neraspoloženo. Život nam nema smisla i svrhe, i još puno toga bi mogli dodati.
Ono što moramo shvatiti je da ne postoji izvan nas nešto što ima moć da nas može učiniti nesrećnim. To zapravo sami radimo, jer se poistovetimo sa svojim osećanjima. Nijedan čovek i ni jedna situacija nema tu snagu da nas uznemiri ili unesreći.
Uvek je naša reakcija na neku situaciju ili prema drugom ljudskom biću uzrok naše uznemirenosti bilo koje vrste. Stvarnost je takva kakava jeste dobra, jedino je naše neprihvatanje kroz naše reagovanje, emocije, čini teškom i problematičnom. Način na koji gledamo neki trenutak, čini da naša stvarnost izgleda ovako ili onako. Divna, dobra, prihvatljiva, ili izazovna, teška i neprihvatljiva. Sve je do nas, a ne do nekog izvan nas.
Sledeća stvar koja je veoma bitna za nas je, da se nepoistovetimo sa svojim emocijama! Mi nismo naše emocije. Emocije su reakcija. Kada smo ljuti na nekoga, ne kažemo ok ljuta sam na tu osobu, hajde da pogledam zašto. Mi obično reagujemo odmah. Ljuta sam, uh bespomoćna sam, jadna, ne znam rešenje, nisam dovoljno dobra i to ispadne čitava nepotrebna drama.
Reakcija kroz emocije može da se kontroliše tako što ćemo biti svesni da je krenula naša ljutnja, ali joj tada ne dodajemo gorivo, a to je još emocija, već stanemo i umirimo se. Nepoistovećujemo se sa reakcijom, i nećemo reći ja sam jadan, tužan i žrtva, samo zato što smo ljuti na nekoga, već ćemo u miru posmatrati, koliko god to možemo ( jer sve je stvar vežbe, navike ) da bi uopšte videli šta se dešava u nama i zašto. To sve pratili svojim sagledavanjem i razumevanjem, jer to je istinska ljubav prema sebi!
