Uvek je “ista pesma”, više prisutnosti, svesnosti svega što se dešava u nama, manje poistovećenosti sa umom i telom. To nam pomaže da otkrijemo i shvatimo da nismo odeljeni od naše istinske prirode nikada. Naša odeljenost je iluzija uma, koja se kroz misao, telo i ličnost poistovećuje i kaže ja sam taj koji pati, ja sam taj koji je srećan, ja sam taj koji ima, ja sam taj koji napreduje, ja sam taj manje vredan, ja sam žrtva i onaj koji pati, Ja Sam! Prisvojili smo svoju bol, patnju, kao da smo to mi,a to su samo emocije, koje proizilaze kroz misli koje mislimo i reči koje smo izgovorili. Kada bi smo istraživali i potražili u nama toga koji misli, pronašli bi samo prazninu u kojoj nema toga što kaže Ja Sam!
Sasvim suprotno od ovoga, naše istinsko biće, nikad odeljeno od Apsoluta, je poistovećeno sa Celinom, Jednotom, ono je bivstvovanje Ja Jesam. Ja uvek jesam, dakle ja već jesam. Ja postojim! Nepromenljivo sam biće postojanja. Uvek sam u prisutnosti sadašnjeg trenutka. Sve se menja na sceni života, oblici koje uzimam, ali ja sam večno i nepromenljivo biće, koje se samo ispoljava kroz različita iskusta, kroz različite oblike.
Svi smo mi zajedno jedno. Svi smo mi lica jednoga i iskustvo jednoga, u čemu i dalje postojimo da ništa ne gubimo! Mi smo sama punoća života, ispunjenost svake vrste, jer jesmo ljubav i mudrost i sama radost.
Mi smo sam život!
