Ja sam studirao nauku. Moja oblast je tvrdokorna nauka, fizika i geologija (nauka o zemlji). Šezdesetih-sedamdesetih godina, kada sam studirao, nije bilo mesta za mogućnosti ovakvih stvari o kojima sada pričamo. Stvarima koje govore da naš unutrašnji svet, i naše misli, osećanja, emocije i verovanja, na bilo koji način utiču na svet oko nas. Ja sam počeo da shvatam, kroz konkretna, direktna iskustva, da je ovo ta velika tajna za koju znaju svi, osim nas na zapadu. Skoro bilo koja kultura koju posetim, počevši od manastira u Egiptu, Tibetu, Indiji, Boliviji, Peruu, sva sela na planinama Andi, svi oni znaju, da iskustva koja imamo unutar svojih tela, utiču na svet oko nas na mnoge načine, a naša nauka jednostavno kroz istoriju nije dopustila da i mi to znamo.
Dok sam studirao nauku, naučio sam da istražujem svet oko sebe kako bih odgovorio na svoja pitanja, tako da sam počeo da odlazim na sva ta mesta. Počeo sam da odlazim u manastire svih ovih mesta koja sam spomenuo. I kroz direktna iskustva, sedeći u istoj prostoriji sa osobama koje žive te tradicije i primenjuju tu filozofiju u svom životu, filozofiju koju danas uče Luiz Hej i mnogi autori, sa kojima sa blagosloven što delim pozornicu na svojim govorima…sam shvatio da je to tačka gde se nauka zeznula. Ustvari, postoje dva mesta, dve predpostavke, gde je nauka pogrešila, moderna nauka. Doduše, sada se vraćaju pun krug unazad i ispravljaju te pogrešne predpostavke.
Prva predpostavka koju su nas učili je, da je prostor prazan, što definitivno nije istina, i tek sada počinjemo to da shvatamo…Prostor je pun žive esencije, živog materijala…
Druga predpostavka je činjenica, koja je sada i zvanična naučna činjenica, a to je da možemo imati iskustva unutar svojih tela, koja direktno utiču na razvoj dogadjaja van naših tela, kroz tu živu esenciju u prostoru.
Odlaskom u hramove i razgovorima otvorenog srca, oči u oči sa sveštenstvom i svim tim ljudima, imao sam priliku da ih pitam: Kada ste sad upravo izveli ovo čudo, kada ste primenili ovo čudesno izlečenje, šta ste učinili unutar svog tela, da to omogućite? Ako nisam shvatio šta su mi rekli, ja bi pitao ponovo i ponovo i ponovo uz pomoć prevodioca, sve dok nisam shvatio da su oni ustvari kreirali iskustvo i efekat u svom telu, što mi moja nauka nikada nije rekla da je moguće, niti da tako nešto uopšte postoji! I to je put koji me je vodio…
I pre svega, samo nešto da naglasim…Nauka je dobra, verujem da je naša nauka odlična i da nas je dobro služila…Samo je nepotpuna.
Tako da je to bio put, koji mi je dopustio da sastavim kockice koje su nedostajale u mojim pitanjima. Kockice, koje tek danas počinjemo da shvatamo, povezujući najbolju nauku današnjice, sa 5.000 godina starom mudrošću naše prošlosti, u još dublju jasnoću, koja nas vraća nazad do pitanja…ovo je dosta dug odgovor, na kratko pitanje (smeh)…
Ali zaista nas vraća na tačku koju tek danas počinjemo da shvatamo…A to je, da postoji nešto što možemo da učinimo u našim životima što utiče, ne samo na fizičko telo, naše ili naših bližnjih, već bukvalno utiče na fizičku stvarnost našeg sveta, a to menja sve, to menja sve!
Sve ono, što mi sa zapada verujemo o sebi!
Takodje, kao naučnik, shvatio sam da je ovo veoma drugačiji način za mnoge ljude, da misle o sebi i svom svetu. Mada postoji talas širenja tog saznanja medju publikom, našim prijateljima, porodicom, kolegama…
Tokom moje karijere, u firmi gde sam ja radio, ovo nije tipična tema o kojoj se priča… Ne u organizaciji takvog tehničkog tipa… Ti ljudi se ne probude u ponedeljak ujutro i dodju na posao, pitajući jedni druge kakve su imali snove, osećaje ili isceljenja tokom vikenda…Ne..Oni pričaju o utakmici i ko je osvojio loto! Ali to nas sad već dovodi na drugu temu, a to je prioriteti u našim životima, šta je ono što nam je najbitnije… Jer neosporno je da svi mi, svakodnevno imamo odredjena iskustva, bili ih mi svesni ili ne, ona su tu i direktno, fizički utiču na naša tela i naš svet…
Zapadna nauka počinje tek sada, tek ovih poslednjih nekoliko godina, da razume… Sada je konačno i zvanična činjenica, naučno potvrdjena, da je prostor izmedju stvari sve, samo ne prazan. Pun je žive, pulsirajuće esencije, koja nam je toliko nova, da se naučnici još nisu složili kako da je nazovu, još uvek nemaju zvanični, opšte priznat termin za to!
Neki to nazivaju Kvantni Hologram (quantum hologram), vrlo tehnički naziv…Dr. Edgru Mičel (Edgar Dean Mitchell), bivši astronaut sa kojim sam imao čast da delim pozornicu nekoliko puta, on ga naziva Um Prirode (Nature’s Mind), Stiven Hoking (Stephen William Hawking) to naziva Božiji Um (Mind of God), dok ga drugi jednostavno nazivaju Polje (The FIeld)…
Otac kvantne fizike, Maks Plenk (Max Planck) je identifikovao postojanje tog polja i nazvao ga Matriks (The Matrix) . On je rekao: Ispod svega onoga što mi vidimo, uključujući i sopstvena tela… Sve što vidimo u svetu oko nas i u našim telima, postoji identitet svesnog uma. Tako se on izrazio godine 1944… Rekao je da je taj um matrica celokupne materije.
I iz njegovog rada je i nastala filmska trilogija Matrix kao i mnoge ideje koje imamo danas…
Tako da ono što mi zanmo je ovo: Mi imamo mogućnost da utičemo na to polje, na načine koje tek počinjemo da shvatamo, i to je nešto što se radi kroz čovečije srce, to nije proces misli… Misli jesu važne, ali Drevni preci su pravili jasne razlike izmedju misli, osećaja i emocija. A osećaji su oni, koji su centrirani u našem srcu – emocije bazirane na srcu.
Znamo da kada osetimo osećanje ljubavi, samilosti, razumevanja, oproštaja, menjamo sopstveno samopoštovanje. Stvara se efekat svega toga. Promena je električno i magnetno polje u našem srcu i da ta polja bukvalno menjaju materiju od kojih je napravljen naš svet. Naša srca su najjača magnetska polja u našem telu. Takodje, naša srca su najjače električno polje u našem telu, mnogo jače nego mozak… Mada mozak stvara ta polja, ali srce je mnogo puta jače. I ono što nauka sada pokazuje, je da kada si ustanju da promeniš to polje u kome je atom, ti si promenila atom, a mi smo stvoreni od tih atoma. Tako da, kada imamo odredjena osećanja u našem srcu, mi menjamo polje, koje povezuje stvari od kojih je sve satkano, i time, mi bukvalno pomeramo našu fizičku realnost, na načine koji zvuče čudesno! Barem zapadnoj nauci..
I opet kažem, to je ta velika tajna koju znaju svi osim nas na zapadu. Jer je zapadna nauka tek stigla do tih zaključaka i shvatanja… A kad odete u neku drevnu kulturu i upoznate njihovu tradiciju, shvatite da su oni počeli svoj život baš iz te tačke: naravno da je sve povezano i naravno da smo mi deo toga! A onda nas odvedu još jedan korak dalje i kažu, evo pokazaću ti, pokazaću ti kako možeš da stvoriš efekte u svom telu, tako da možeš da izlečiš svoje telo, i tela drugih ljudi…Kako da promeniš svoje samopoštovanje i tvoje telo će reflektovati tu promenu! To ne mora biti spor proces, to je nešto što može da se desi u roku od par minuta! Imamo video dokumentaciju svega toga, iz bolnice u Pekingu (Kina) na primer, gde ljudi prihvataju te principe i primenjuju ih već hiljadama godina unazad…Gde možemo gledati telo žene, koja ima tumor, koji je proglašen kao tumor koji je nemoguće operisati, od strane zapadne medicine… I tri čoveka koja primenjuju i razumeju jezik ljudskih emocija.. Oni stavraju osećanje svojim telima, oni ne gledaju na taj tumor kao na bolest, oni vide tu ženu kao potpunu, vitalnu, zdravu, apsolutno pokretljivu i sposobnu..I dok osećaju ta osećanja medjusobno, njeno fizičko telo reflektuje te osećaje, a mi to vidimo kroz sonogram… Vidimo tumor koji nestaje u roku od tri minuta! Eto koliko brzo realnost može da se promeni, a tu dolazi do diskonekcije sa zapadnom naukom, jer ja sam ovu informaciju podelio sa doktorima i naučnicima širom sveta, koji su rekli: Wow! Pa to je čudo! Moraćemo to da proučimo! I hoćemo, čim nadjemo lek za rak! (smeh) Čim nadjemo lek, koji leči na mehaničkom nivou…Jer ono što oni vide je mehanički proces… a ono što mi sada znamo, je da naše fizičko telo ogleda, reflektuje..ono je ogledalo nečega što nije toliko fizičko…Nauka tek sada dolazi dotle.
Tri učitelja iz Pekinške bolnice nisu sudili tom tumoru, nisu ga osudili kao dobrog ili lošeg, pozitivno-negativno…Rekli su: ovo je jedna od kvantnih mogućnosti…Naravno, postoji gomila mogućnosti, a ovo je samo jedna od njih…Rekli su: sada ćemo izabrati novu mogućnost. To je veoma suptilan način posmatranja stvari, jer oni priznaju ono što jeste, a zatim pozovu novu mogućnost…Ne sude trenutnoj situaciji, i nemaju osećaj da moraju nekako izmanipulisati njom, ili je operisati u slučaju tumora, niti menjati iz korena tu trenutnu fizičku realnost..Ono što oni rade, je da priznaju sadašnji momenat, sadašnju,trenutnu situaciju i menjaju je tako što pozivaju željenu mogućnost, željenu realnost. Oni osećaju osećaje… kao da je ta nova mogućnost već postala sadašnjost, nova realnost, i radeći tako, oni dopuštaju da se realnost ‘pomeri’ i nova, zameni staru, bez iakakvog osudjivanja one koja je trenutno tu.
Bio sam aerospejs inžinjer u Denveru (Colorado) zadnjih godina hladnog rata, u vreme kada se pojavio čuveni braon oblak zagadjenja iznad Kolorada…I bilo nam je zabranjeno da svi vozimo u isto vreme, imali smo raspored vožnje..Tako sam se zadesio kod jednog kolege inžinjera, nikada ranije nisam bio kod njega kući, i zamolio sam ga ako bih mogao da odem do kupatila…Kada sam ušao, video sam da po celom kupatilu ima izlepljene male nalepnice, na kojima je pisalo: Moj savršeni partner mi se manifestuje sada, posvuda na zidovima, ogledalu…A kada smo ušli u njegova kola, imao ih je izlepljene svuda po komandnoj tabli.. Moj savršeni partner mi se manifestuje sada…Naravno, kao što sam i predpostavio, i njegova kancelarija je izgledala identično, sa nalepnicama po monitoru kompjutera i pisaćem stolu…Konačno sam ga pitao: Da li ova afirmacija funkcioniše za tebe?
On je rekao: Ma ne! Ništa ne funkcioniše!
Zašto to misliš? – upitao sam.
–Pa pogledaj me! Ko bi uopšte želeo da bude sa nekim kao što sam ja? Ja sam samo inžinjer! Imao je vrlo malo samopoštovanja…
Počeo sam da razmišljam o načinu na koji je on primenjivao te afirmacije…Jer, znao sam za druge ljude koji su ih takodje primenjivali sa veoma uspešnim rezultatima! I shvatio sam, da je za njega to ustvari bio proces misli, koji nikada nije prevazišao ono što se dogadjalo unutar njegovog uma..onoga što je on zamišljao i kako je zamišljao svoje samopoštovanje…Jer misao je veoma važna, drevni su bili veoma jasni u vezi toga u sanskritskom tekstu…rekli su nam da je misao slika, jedne od kvantnih mogućnosti …Drugim rečima, u gomili mogućnosti, sve već postoji…Savršena partnerka mog prijatelja i najgora koju će ikada imati, najsvetlije od svetlosti i najtamnije od tame, naša najveća izlečenja i naše najveće patnje…sve je to već tamo, u toj gomili mogućnosti. I ono što nas drevne tradicije pozivaju da učinimo je da posegnemo za tim mogućnostima sopstvenim umom, to je moć uma…i da izolujemo jednu od tih mogućnosti, zaključamo je…uzmemo je i identifikujemo je.. Medjutim, da bi je doveli na ovaj svet, da bi u nju udahnuli život…upotrebićemo moć ljudske emocije.. Našu ljubav prema toj mogućnosti ili naš strah od te mogućnosti…i jedno i drugo funkcioniše…Da bi manifestovali tu kvantnu mogućnost u konkretnu, fizičku materiju našeg svakodnevnog života…Mi ne moramo znati kako, dovoljno je samo da imamo osećaj…To je nauka kako te stvari funkcionišu, zato je tu presudno naše samopoštovanje …Kada je moj prijatelj inžinjer osetio: Zašto bi bilo ko bio samnom?, to su bile reči kojima mi je odgovorio…Afirmacija za njega je bila prazna afirmacija…To je bila misao bez imalo energije da pozove tu mogućnost u njegov fizički svet.
Suprotnost tome je..Da znam za mnoge ljude, koji su jednostavno napravili liste…liste svojih savršenih partnera, sa svim atributima koje su želeli da partner poseduje…i to koristim samo kao primer, jer ta tehnika funkcioniše i na mnogim drugim oblastima, na primer isceljenja, mira…ali sad pričamo o vezama…Oni su napisali sve te silne osobine i atribute partnera, i onda…onda su jednostavno prihvatili situaciju kao da je ta veza već stvarnost, poistovetili su se sa time kao da je taj partner već tu: Kakav je njihov život sada? Koliko se i kako promenio, sada, kada je taj partner tu? …Kakve su im večeri? Kako provode vreme drugačije? Kako se osećaju kada se ujutro probude i podele svoj život sa partnerom?… Ti osećaji, koje proživljavaju, oni to rade konstantno kroz ceo dan…to nije nešto što sedneš, radiš minut i gotovo! To je više kao nešto što postepeno postajemo, poistovećujemo se sa tim osećajima i prihvatamo tu stvarnost kao da se ona već dogodila, i na taj način je pozivamo u svoj život, i ona se ostvari zapanjujućom brzinom za neke ljude…To je zapanjujuće, znam ljude koji nisu stigli ni da završe svoj spisak …odu na ručak ili na kafu, dok prave listu, i osoba koja im je donela ručak, je osoba sa te liste, zaljube se i venčaju, i zajedno su 20 godina kasnije! Znam ljude kojima se to desilo… Stvar je u jasnoći, biti specifičan, biti apsolutno ličan…treba nam biti kristalno jasno da su to sve lične, intimne želje…
Naučno gledano, čini se da to Polje, ta Božanska Matrica …je ustvari ogledalo, most izmedju našeg unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta..I može nam vratiti natrag samo ono što joj damo ..sa čime da radi…
Interesantno je to da smo mi pripremljeni i isprogramirani da u životu osećamo samo one stvari koje ne želimo da imamo u životu …stvari kojih se plašimo. Probudimo se ujutru i odgledamo jutarnji program i vesti, i nastavimo dan tako što razmišljamo: Samo da me to ne dočeka iza ćoška! Jao, samo da mi se to ne desi!
Pitanje koje mene fascinira je: Gde smo naučili da osećamo stvari koje ne želimo, radije nego stvari koje izaberemo da hoćemo u svom životu? I koliko bi naš život bio drugačiji, samo kada bismo preskočili svu tu statičnost, i odlučili šta je to što želimo u svakom momentu našeg života, našeg dana …veze, izobilje, karijere…mir u porodici? Kako bi naši životi izgledali kada bismo mogli to da uradimo…? Sada postoji savršeno čvrst naučni dokaz, koji tačno pokazuje kako bi naši životi izgledali, jer bi vrlo brzo i iskusili sve što kreiramo…
Jedna od prvih stvari koje sam naučio kao naučnik…i još jednom da ponovim, ja sam učio suvu nauku, gde nije bilo apsolutno nikakvog dopuštanja za mogućnost, da bilo kakvo unutrašnje iskustvo utiče na naš spoljašnji svet…To pod broj jedan…Pod broj dva, ja sam odrastao u relativno konzervativnoj zajednici, u Mizuriju (Kansas City, Missouri) …I u tom delu sveta, kada pričate o emocijama, one spadaju u isti koš kao neka nebitna iskustva…Osim toga, kao muško dete, nije mi ni bilo dozvoljeno da mnogo pokazujem bilokakve emocije..to je jednostavno bilo moje odrastanje i vaspitanje…Tako da, kada se okrenete drevnim mudrostima…koje smo i mi, u zapadnoj kulturi takodje imali, a koje su izgubljene u 4.veku…pre otprilike 7.000 godina… jednostavno izbrisano iz naše najsvetije duhovne, religijske tradicije…Biblijskog izdanja iz četvrtog veka. Ta mudrost nije izbrisana iz drugih kultura koje sam posetio, a to je nagrada koju sam dobio obilazeći sva ta drevna mesta. Svi oni su potvrdili identitet tri zasebna, ali u isto vreme i povezana iskustva, koja svi imamo u našim telima, i oni ih bukvalno nazivaju misao, osećaj i emocija. A evo u čemu je razlika: Razmišljanje– identifikuju sa tri gornja energetska centra u telu …Sanskritska tradicija ima sedam energetskih centara, sedam čakri na kojima rade…I oni kaži, da su tri gornja centra usko povezana sa Mišlju, logikom, procesima…Tako da, kada razmišljamo o nečemu, mi to oslikamo u našem umu …savršenu vezu ili mir medju nacijama…ali tu sliku možemo jedino da oživimo i manifestujemo u svom životu, ako u nju udahnemo moć emocije. Emocija dolazi iz tri niža kreativna centra u našem telu…Tako da kada udahnemo moć emocije u svoju misao, te dve energije se spajaju u jednom centru, u našem srcu…ili kako ga nauka naziva: sedmoslojni tečni kristalni oscilator u centru naših grudi…ali mi ćemo ga jednostavno nazvati srce! (smeh)
Naše srce kreira, stvara elektromagnetne talase koji utiču na svet oko nas , na osnovu onoga što mislimo i emocije koju udahnemo u te misli, da bi stvorili osećaje.
Sada, hajde da definišemo osećanje: osećanje je po sanskritskoj tradiciji unija, jedinstvo misli i emocije…A ono što je zaista interesantno, je da ta tradicija kaže, da smo mi sposobni za samo dve primarne emocije…Ljubav i šta god smatrali da je suprotno od ljubavi. A kada se baš zadubite u učenje, to su ustvari dva aspekta iste stvari…ali ono što oni kažu, je da kada imamo našu misao, mi ili udišemo ljubav u tu misao, ili strah…onda taj osećaj postaje tuga ili radost…samilost ili bes…to nisu emocije, to su osećanja…Neki ljudi kažu da je to sitničarenje, kakve veze ima da li je osećanje ili emocija ili šta već! …ali to zaista jesu te suptilne razlike u načinu pogleda koje su imali drevni preci, na tu unutrašnju tehnologiju…Jer to je bukvalno tehnologija! Jer, možemo imati identičnu misao, ili afirmaciju …obojiti je drugačijom emocijom, imati drugi osećaj, i kao rezultat, imati sasvim drugačije iskustvo!
E to je tajna koja je izbrisana iz naših hrišćanskih, prehrišćanskih i judeohrišćanskih tradicija, kada je 45 knjiga uklonjeno u 4. veku…20 je potpuno uništeno, a preostalih 25 je uredjeno i editovano…A sve to znamo sada, jer su pronadjene informacije u svitcima sa Mrtvog mora, Naghamadi (Nag Hammadi) biblioteke, Koptski tekstovi (Coptic)…Sada znamo šta bi nam ti tekstovi rekli, da smo ih imali od početka…
Interesantno je to, da bez tih tekstova, mi smo skloni da se oslanjamo na pisanu reč, njenu vrednost…da bi osetili tu moć u svome telu. Mislim da svako oseća, ili sumnja, da postoji taj neiskorišteni potencijal u ljudskom telu…Bio sam na svakom kontinentu na Zemlji, i pitao sam svaku publiku pred kojom sam govorio, i svi su mi potvrdili isto…da osećaju da tu ima nešto, ali da ne shvataju u potpunosti šta je to…i pitaju se zašto je to tako…Mi osećamo da smo više od ovoga što jesmo, ali se uporno oslanjamo na vrednost pisane reči, u tekstu starom 5.000 godina, ili naučnom istraživanju…da nam kaže, da nam potvrdi, da je taj osećaj u nama istinit. Tako da bih svakom preporučio da pročita te tekstove, jer će mu možda te reči pomoći, da se još više uveri…Na primer, u izgubljenom gospelu Tomasa, doslovce piše: Kada ovo dvoje postanu jedno…, kada misao i emocija postanu jedno, reći ćeš planini: Pomeri se!, i planina će se pomeriti. Ja sam ranije mislio da je to metafora…A danas sam video dosta toga da bih znao, da je pomeranje-uklanjanje tumora, iz žive žene, za mene, pravo pomeranje planine…a sve samo uz pomoć spajanja misli i osećanja u jedno…
Godine 1998. prvi put sam odputovao u centralnu Kinu i Tibet, tada sam dobio dozvolu da budem u prisustvu Abata, koji je bio vodja jedne odredjene sekte u manastiru…taj abat je preminuo pre nekoliko godina..mnogo sam zahvalan što sam onda imao priliku da razgovaram sa njim…Tog čoveka sam pitao pitanje, koje sam posle postavio i svakom monahu, kaludjerici, šamanu iz Perua i Bolivije…a on je imao najjasniji odgovor od svih…Pitao sam ga sledeće: Kada posmatramo vaše molitve sa spoljne tačke gledišta, vidimo vas u prostoriji za molitve, gde provodite po 12,16,18 sati dnevno…vidimo zvona, gongove, mirisne štapiće, mantre…Šta je to što radite unutar sebe za to vreme?
Pogledao me je i rekao: Ti nikada nisi video naše molitve, jer se molitva ne može videti. Ono što ti vidiš su stvari koje mi koristimo kako bi proizveli osećaj u našim telima, a taj osećaj je naša molitva.
Zatim je isto pitanje uputio meni: Kako vi to radite u vašoj kulturi? Preko prevodioca…
I ja sam počeo da razmišljam o tome i shvatio sam, da kada smo izgubili reči iz naših najsvetijih spiritualni tradicija, koje nam govore da je osećanje jezik, koji govori našem telu u ovom svetu…Kada smo izgubili reči koje su vrednovale tu istinu, mi smo poverovali da su reči same po sebi molitva, ili afirmacije…misleći da ako izgovaramo te afirmacije dovoljno puta dnevno ili u odredjeno vreme, ili doba u godini, da smo postavili svoje molitve kako treba…a onda, ako nam se ne ostvare iznerviramo se i kažemo : Moja molitva ne valja! Moja afirmacija ne reaguje! Ne znajući da je to zato, što smo izgubili nit koja povezuje naše osećaje i emocije…
Kada sam boravio u manastirima Tibeta, stari Abat je preminuo, i novi je došao na njegovo mesto, a već je bio u svojim osamdesetim godinama, novi, mladi Abat! Njega sam takodje pitao pitanje…to je bilo 2005. godine..pitao sam ga: Koja je sila, u tvojoj tradiciji, u tvom sistemu verovanja …koja je to sila, koja povezuje Univerzum? Koja je to sila, koja povezuje sve? Kroz prevodioca odgovorio mi je jednom jedinom rečju. Ja sam prvo mislio da ga nisam dobro razumeo…pitao sam ga da ponovi…On se vratio i odgovorio mi opet sa jednom rečju, rekao je: Samilost.
Čekajte samo malo, da li je samilost sila koja održava sve povezanim, ili je to, ono osećanje koje osetimo unutar našeg tela? I on je rekao: Da.
To je bilo veoma moćno za mene, da shvatim…Jer govori o tome da mi imamo moć da osetimo u našim telima stvari koje drže ovaj UNIVERZUM POVEZANIM, a mi zaista nismo mnogo drugačiji od čestica koje se sadrže u zvezdama daleko gore u svemiru, ili u tumoru, koji je ispred nas, u patnji naših voljenih, ili miru izmedju nacija…sve je to deo jedne te iste celine…
Izazov da to bude više od intelektualne vežbe… Kako da znamo da smo mi deo svega što jeste?…Jedan od načina koji mi je pomogao da to shvatim, je eksperiment koji se desio 1997. godine, u Ženevi (Švajcarska) …Bio je glavna vest u svetu, 3.200 novinara iz naučnih novina bilo je na licu mesta, koji su dokumentovali taj eksperiment, ali on ipak nije prošao na naslovnu stranu Times-a, mada mislim da je zaslužio…Ono što je u suštini eksperiment pokazao, je da kada uzmemo jednu česticu bilo koje materije, i podelimo je na dva dela…pošaljemo svaki deo čestice na potpuno različite lokacije…Konkretno u tom eksperimentu razdaljina izmedju čestica bila je 14 milja… i pokazalo se, da iako su bile razdvojene fizički, ostale su povezane energetski. Tako da, kada bi jedna od čestica imala neko iskustvo, ova druga bi se ponašala identično! Kada su uznemirili jednu od čestica, ova druga je automatski reagovala, iako su udaljene 14 milja! Nekada bi čak reagovala i ranije, čak i pre nego što bi naučnici uznemirili ovu drugu!
Ono što na ovaj eksperiment govori je to, da kada je materija jednom fizički spojena, čak i kada se razdvoji, energija koja ih povezuje, još uvek ostaje prisutna. To je veoma važna činjenica, jer ako odputujemo daleko u prošlost, sve čestice materije čitavog našeg univerzuma, koji se širi, su jednom bile spojene u jednu česticu veličine jednog zrna graška…to je ono što nam današnji kompjuterski model prikazuje… Ako bi otišli u univerzum danas i uzeli mu sve čestice materije, i sva prostor izmedju njih…i zajedno ih kompresovali i spojili u česticu veličine jednog zrna graška…to znači da smo ti i ja, i svi naši slušaoci, nekada bili deo te jedne čestice, od koje je danas stvoren sav univerzum, iako su danas, te sve čestice razdvojene, i šire se…energetski, svi smo još uvek povezani..
Kada smo izgubili informaciju da smo deo svega sto vidimo, našli smo se na veoma tehnološkoj stazi…bez te mudrosti i zasnanja da smo mi ti, koji smo u toj jednačini…mi smo mislili da je to neki spoljni svet, i da smo mi odvojeni od tog sveta …A sada se dešava da je naša tehnologija otišla toliko daleko, da je naš opstanak pod pretnjom tehnologije koju smo sami razvili, ratovi, virusi, klimatske promene…Ja verujem da smo obišli pun krug, a sada, da bi preživeli svoj trenutak u istoriji, moramo sebe vratiti natrag u jendačinu. Naše molitve, naše afirmacije, naša verovanja, naš jezik …kada ih izgovaramo kroz jezik srca imaju direktan i moćan, instant uticaj na naša tela i na svet oko nas, i to nas poziva da se stvarno zapitamo šta je to u čega zaista verujemo, kao istinu u našim srcima…jer upravo to živimo svaki dan, svoje najveće svetlosti i najtamnije tame, najveće tuge i najveće radosti…
Ono što počinjemo da shvatamo , je da su ljudske emocije, osećanja i misli, bukvalno jezik, nemušti jezik, koje Polje prepoznaje i razume, a Polje funkcioniše u stvarnom vremenu, ono ne zna za par minuta unapred…ako ti kažeš u svojoj afirmaciji: Dvadeset minuta od sada, ja bih volela da mi se manifestuje moj savršeni partner! Polje ne zna za dvadeset minuta unapred, ono je program u stvarnom vremenu, to je ustvari ključ svega…to je ono što drevni govore, i ono što nam monasi govore i dan danas, a to je da budemo veoma specifični u vezi toga šta biramo da imamo u svojim životima, jer ono što radimo…i ovo je veoma bitno da zapamtite…ono što mi radimo, je da iz sveta kvantnih mogućnosti… iz bućkuriša kvantnih mogućnosti biramo samo jednu, izolujemo je i zaključavamo u trenutku…i ako mi nismo specifični i jasni u vezi te mogućnosti koju želimo, kako onda Polju da bude jasno šta da nam da…Mi smo više od naših grešaka, naših patnji, mi možemo da premeštamo zakone fizike i biologije iz prošlosti…mi smo više od granice u koje smo verovali u prošlosti…E tu sam ja rekao wow! To me zaista inspiriše!
