Upravo i sama proživljavam period gde sam između dva ” Nečega “, zato i želim pisati o tome. Shvatila sam kako se može izaći iz ovoga bez puno napora.
U ovom svetu dvojnosti sve ima svoje drugo lice. Tako u potrazi i otkrivanju Istine, i sama Istina u odrazu svoga lica ” ima ono što nije istina, što je Iuzija “. Odgovor na to nas ponekad veoma zbuni svojom nepredvidivošću i jednostavnošću ili tome, kako je toliko jako ispred naših očiju Istina, a mi je ipak ne vidimo, zbog starih predsava, ideja, navika i prepunog uma misli, koji želi nestrpljivo da mu sve bude razumljivo i transparentno sada i odmah.
Uvek smo u tom filmu između dva nečega!
Dva razmišljanja, dva uverenja, dva duhovna puta, dve istine, dve ideje, dve želje sebi suprostavljene, dva perioda života kao novi početak, i tako u beskraj…
Dva slična, ali ipak i različita, i time suprotstavljena gledišta koja vode Jednoj Istini Univerzuma, kao dva različita puta do nje, su često periodi kada nam se čini da je nedokučivo sagledati i osetiti šta je za nas životnije, istinitije, bliskije i razumljivije, bez da se um i ego umešaju i zakomplikuju još više…
U takvim trenucima smo nemirni jer tražimo odgovore, koje obično u takvom stanju nismo ni spremni čuti, a onda se neka zebnja uvuče sa pitanjima zašto, zbog čega, i dali slediti ovo ili ono, a naše emocije se uzburkaju i proradi nestrpljenje, koje je uvek tu da se uključi kad ” ne treba” , ha ha ha . Preplavi nas saznanje da ne znamo i ne vidimo našu istinu, ono što je za nas sledećei korak.
Niko ne voli da je zbunjen i da ne zna, ali veruj te nema “snage” u nastojanju za istinom, već naprotiv u priznanju da je ne znamo i ne vidimo.
Ok, ne znam i ne vidim što želim videti, i to je to!
Šta dalje?
Pustiti sve kako jeste, u tom trenutku. Pustiti se da budemo u tom da ne znamo, i pustiti da ta dva bez obzira šta je u pitanju dopru do nas, da to osetimo u sebi polako i tempom koji nam daje osećaj “slobode i komotnosti”. Pustiti da čujemo i omirišemo i upijemo sve što je ta dva, u celokupnoj svojoj sadržini svega šta jeste. Pustiti se da istina sama dođe do nas i otkrije nam se sama!
Upravo tako, pustiti da ne znamo i pustiti da saznamo, laganim upijanjem i raščitavanjem šta je za nas tako, što ćemo dopustiti da to što nas zbunjuje dođe do nas slobodno da ga osetimo, i tada istina za nas dolazi sama, kao na dlanu!
Život i Sopstvo u nama je čudo nad čudima, i spremno je otkriti svaki odgovor na najneobičnije načine. Ponekad baš suprotno od onoga kako smo navikli da činimo u potrazi za istinom. Ljubav uvek ima potrebu dati i osvežiti nas u svojoj bezgraničnoj nepojmljivosti i mudrosti!
Leci, samo da ti kazem da sam te poslusala( ono, ma sad samo pusti sve 🙂 )
i ovo sto pises meni se desilo pre par dana, nesto me tako uzdrmalo od glave do pete, nesto dobro i ludo,ranije bih sve bacila i otisla i uradila ne znam sta( najverovatnije tresnula o zid)i pomerila planinu.I bolelo bi me to. Ali, ne vise. I bila su dva odgovora ispred mene i dva razlicita puta.
Ja stvarno znam i osecam da me Zivot voli i pustila sam da mi dodje MOJ odgovor sam, moja isitna( uh, sto sam sad ponosna na sebe) i dosao je.
Hvala ti sto sam te razumela.
Draga DenVik, divno da si otkrila na svojo koži da može i na prijatniji način, super!
Pogotovo kada je u pitanju nešto za nas jako veliko a u dilemi smo i ne znanju..šta sada….
E..spustiš loptu svoga htenja, zalaganja, nastojanja…sve pustiti da kontrolišemo i poslušati….a odgovor hop…dolazi …sam!
Divna si!
Za ili protiv, da ili ne, ovuda ili onuda, za ovim ili za onim …
Za Bogom, za Mojiijem, za Budom, za Irenom Sjekloćom – Miler, za …
Za ili protiv …
Gordost i predrasude i ne bih da se dalje udubljujem u analizu, jer kao što narod kaže:
„mnogo analize dovodi do paralize“
A, i mi iz 63-će nebeske padobranske, iskočismo bez Mihajlove (čitaj Arhangel) dozvole, u ovaj život …
I ko je kriv ?
Za ili protiv …
I tako…između dva nećega…
Ne znam šta da ti kažem još brate, valda je to jako lično i unutrašnje pitanje, na koje samo ono unutrašnje i odgovara…
Dakle, svako je padobranac, sa dozvolom ili bez nje…
Pa živote da letimo….juhuuuuuuu……
Uf,uf, Leci, ‘izela si ga’! Tako bi Nislije rekli da si vise nego odlicno nesto uradila 🙂 .
Savrseno si pretocila u reci to stanje, koje ume da razara…
Hvala ti, na potsecanju da je u redu PUSTITI, dok se um i dalje trudi i na momente pritiska sa ‘treba tako i tako’.
<3
Ma..da, pustiš sve i gledaš film ili u šetnju, ha ha ha
Simpatično nišlije govore. Meni se to sviđa. Iz Niš u Niš, ha ha ha
Leci kad će knjiga?
:*
Eh, gde me nađe!
Biće Vina, biće…
Evo, ja se prijavljujem dobrovoljno za organizaciju promocije knjige u Nisu…. ma uradicu i prevod na makedonski, ih 😉
Eto, Leci, pa sad vidi kad pocinjes 🙂
Suzi, redušo…vidi kako je vredna unapred, ha ha ha . Hvala ti super si, i na Makedonski….
E ljudi moji…
Da ti kažem iskreno, sve ovo što ja pišem, meni je to neka moja potreba naglas da mislim, a knjiga mi je nešto veće od toga, pa sam zatečena…
Ali evo prvi put istinski se pitam…što da ne…
Pozdravljam te Suzi!
I ja hocu knjigu,da te imam na jednom mestu i uvek uza se.:D
Hvala Najzad, verujem da ću jednom to uraditi.
Ljubim te.
Molim vas da je nagovorite ja pokušavam već godinama… 😀
Knjiga! Knjiga! Knjiga!
Leci, nemoj biti takva stipsa, mnogi od nas bi sa uzbuđenjem i radošću iščitavali tvoje reči i pozitivne misli, misli i na nas malo…
hehehehehe :d
Vina,pa to je bar lako,
afirmacije, vizualizacije, ho’oponopono, …..hehehe…..
Puno, puno imamo ljubavi za nasu jedinu Leci i svi se udruzimo na meditaciji i
eto u pravom casu i na pravom mestu bice ona spremna i mi prezadovoljni
manifestujemo ko od sale. 😀
Obozavam vas obadve <3 <3 <3
Hvala ti domišljata i slatka Najzad!
Vina, kako si zakuvala…sve se čudim, ha ha ha
Mudrice jedna, podpiruješ široke narodne mase, ha ha ha
Nemam nikakvog iskustva u vezi izdavanja knjige, ali pogledaću na internetu kako se to radi…
Vina, srediću te kao Panta Pitu!
Škorpijo jedna uporna…
Draga Leci,stvarno cu sa uzivanjem da citam vasu knjigu ;)iznova i iznova…<3 kad god da dodje a cini me se da necemo dugo cekati.Hi hi hi veliki pozdrav!
treba mi odgovor jer mi se neke stvari ponavljaju, sigurno nemam dovoljno volje i odlucnosti da te stvari pustim… mislim da shvatam lekciju a onda opet sve iz pocetka,prezivljavam a kao hocuda pusti ,da predjem taj “nivo” ,da mi se ne ponavlja, da idem dalje … Ali stojim… ili polako mrdnem,, I znam da je to u redu i da cu ici dalje ,al mi se zuri… a onda opet popustim i tapkam u mestu..