Lojalnost se može uporediti sa prodavnicom koja prodaje izuzetne porcelanske vaze, radnja čiji nam je ključ dala Ljubav. Svaka vaza je lepa zato što je različita, baš kao i svaka ličnost, svaka kapljica kiše, svaki kamen koji spava u podnožju planine.
Ponekad, zbog starosti ili nekog neočekivanog defekta, polica se uruši i padne. A vlasnik radnje kaže sebi: Uložio sam godine i godine svog vremena i ljubavi u ovu kolekciju, ali vaze su me izdale i polupale se.
Čovek prodaje svoju radnju i odlazi. On postaje usamljenička, ogorčena individua, koja veruje da nikad više nikome neće verovati.
Istina je da se neke vaze polupaju – polupano obećanje lojalnosti. U tom slučaju, najbolje bi bilo počistiti deliće i odložiti ih, jer ono što je polupano nikad više neće biti kao pre.
Međutim ponekad, razlozi zbog kojih se police uruše i padnu, odlazi dalje od ljudskih namera: to može biti zemljotres, invazija neprijatelja, nespretnost od strane nekog ko uleti u radnju ne gledajući gde se nalazi.
Muškarci i žene krive jedno drugo za katastrofe. Kažu: Neko je trebao predvideti da će se ovako završiti. Ili: Da sam se ja pitala, ovi problemi se ne bi desili.
Ništa nije dalje od istine nego ovo. Svi smo mi zatvorenici peska vremena, i nemamo kontrolu nad njima.
Vreme prolazi i polica koja je pala zamenjena je.
Druge vaze koje se bore za svoje mesto na ovom svetu stavljene su na nju. Novi vlasnik radnje koji razume da ništa ne traje zauvek, nasmejan je i govori sebi: Ova tragedija je otvorila novu priliku za mene, i trudiću se da od nje napravim ono najbolje. Otkriću nove načine umetničkog slikanja vaza za koje nisam ni znao da postoje.
