Oduvek sam želela i priželjkivala sigurnost u svom životu. Konačno da se osećam bezbedna i sigurna i konačno odmorim, predahnem, i uživam u svim blagodetima. Koliko god sam se trudila da iskontrolišem sve oko sebe, nisam imala ni sigurnosti, ni mira.
Da tako sam nekada razmišljala, jer sam u sebi osećala nespokoj i nemir i nisam polazila od sebe, ali ovde ću pričati o jednom drugačijem sagledavanju sigurnosti i spokoja.
Verovala sam u konačnost, u kraj!
Verovala sam kao i mnoga ljudska bića, koja su ograničena u svojim sagledavanjima, da svemu ima kraj, bez obzira što sam čula da postoji Večnost. Kada čovek veruje u konačnost, logično je da želi da se osigura obezbedi, da bi na kraju svih krajeva bio siguran i bezbedan.
Ali sada ću reći jednu apsurdnu rečenicu na prvi pogled, ali samo na prvi pogled, he he he …
Sigurnost je baš u nesigurnosti! Nesigurnost je obično za ljude, prepustiti se onome što dolazi, bez obezbeđivanja, jer imamo poverenja u sebe i život
Dakle, sigurnost je u prepuštanju tokovima života i energiji života, da bez zadrške i opiranja struji kroz naše biće.
Tada nam se daju sve okolnosti, informacije, da pojmimo naše želje i naše putanje. Sve je tada dato i lako, jer sve teče. Tada se osećamo spokojno, mirno i sigurno. Nema potrebe zadržavati ono što je sada i ovde za sva vremena, svojim odupiranjem, jer sledeći naš unutrašnji poriv za promenom koju želimo pratiti, je novi treptaj života u našem biću, koje diše i živi punim plućima. Voli sebe i voli i druge.
Sve je celina u svim pojedinačnim sekvencama svakog trenutka, i sve je tako živo i promenljivo.
Sve je to i sigurnost koju osećamo duboko u našem biću, kao spokoj i mir, jer živimo, kako vibrira naše biće.
Živimo, i pratimo tokove te vibracije bez kontrole nad tim, i tada će se naše biće osećati ugodno, slobodno i sigurno.
Sigurnost je baš u nesigurnosti!
Sigurnost je poverenje u sebe, život i Boga.
Draga Leci hvala na ovoj predivnoj inspiraciji koju osecam citajuci tvoj tekst!Nemam reci koliko me cini srecnom,ispunjenom kad ovo osetim kao svoju istinu,da tako bas jeste!HVALA TI OD SRCA!Saljem ti srdacan zagrljaj!Ljubim te!
Draga Rado,
Kroz ovaj tvoj tekst, ti si me i zagrlila i izljubila, slatka si, hvala ti puno na toplim rečima.
Meni je radost velika da osećam tvoju ispunjenost i sreću, još ako moje reči u tvome srcu osećaš kao istinu, mogu samo reći hvala ti, hvala ti.
Eto sve ima nekog smisla i sve je povezano, zato smo ovde zajedno!
Ljubim te.
Danas sam naisla na Vasu stranicu i nastojim je proucavati s Radoscu i Nadom.
Tesko jest i Vi to najbolje znate, ali (srecom u ovom slucaju postoji taj ali) trudim se.
Hvala.
Draga Miss Not Over, dobro nam došla i samo ti proučavaj. Ovde ima puno pozitivne energije, kao i na našem forumu. Puno predivnih, pozitivnih ljudi, videćeš i sama ako budeš poželela.
Teško ne mora biti, jer ono što važi za nekoga ne mora da važi i za tebe i za nas. Hoću reći, pozitivan stav i pozitivne misli, određuju našu realnost.
Radujem se da si sa nama i samo napred, ovde kod nas je ono ali, he he he
Puno te, puno pozdravlja Leci.
cool
Jeeeeeeee!
Kada samo malo, na kratko uhvatimo tu nit, taj osecaj, stvarno se menja vidik i siri…mada jos uvek su to momenti, …ali produzuju se,heehee
he he he super da se produžuju, na dobrom si putu.
Mudrice jedna, bravo!
Postoji jedna stara indijanska priča koja govori o dvoje mladih indijanaca: o mladiću i djevojci.
Jednom se njih dvoje uputiše do velikog poglavice svoga plemena i rekoše mu odlučno:
“Mi se volimo! Hoćemo da nam daš svoj blagoslov i da nas poučiš šta treba da činimo da bi naša ljubav trajala vječno.”
“Dobro”, – odgovori im poglavica. “Reći ću vam, šta da učinite. Ali prvo pođite sa mnom gore u planinu, no prije toga pronađite mi dva orla i ponesite ih sa sobom, a poslije ćemo vidjeti šta dalje.”
Dvoje mladih krenuše u različitim pravcima i nakon kraćeg vremena svako od njih donese po jednog orla. Kada stigoše na vrh planine, poglavica im ovako reče:
“Uzmite sada ovo kratko uže i zavežite njegovim krajevima po jednu nogu svakom orlu.”
Zaljubljeni ga poslušaše i vezaše noge pticama.
“Sada ih pustite da lete!” – reče poglavica.
Mladić i djevojka baciše ptice u vis ka nebu, ali orlovi ne mogoše da polete, jer im noge bijahu međusobno vezane. Oni padoše na zemlju i počeše da kljuju jedan drugoga, želeći da se oslobode užeta kojim su vezani. Tada stari indijanac reče:
“Sada presjecite uže!”
Mladi izvršiše i tu naredbu, presjekoše vezu i ponovo baciše orlove u nebo. Ovog puta ptice se brzo izdigoše u visine, zavrtiše se par puta u krug pa uzletiše ka snježnim vrhovima obližnje planine. A mudri poglavica im reče:
“Eto, to je tajna vječne ljubavi i sreće: ako su ljudi zavezani jedni za druge, nikada im neće uspjeti da polete. Vi možete slobodno da letite i zajedno, ali ne da budete vezani. A ako se ipak vežete, nikada nećete moći da spoznate ni ljubav ni sreću.”
Siniša, hvala ti za priču, božanstvena je!
Na kraju se mudro pokaže istina!
Volim indijance i njihovu povezanost sa prirodom i životom.
Svaku sreću ti želi Leci.
Mogu li ja stupiti u kontakt sa vama Leci?
Možeš Jasna, na mejl [email protected]
Zdravo Sinisa
Prica je predivna. Ova je prica zakon ljubavi i srece.
Hvala ti.
Lidija, divno si to rekla!
Pozdrav.
Meni su ovaj sajt i ovi ljudi ulepsali zivot!Postao mi je ritual da ujutru kada ustanem i uz prvu kafu citam Ratnike svetlost.To mi daje snagu za citav dan…..Hvala Vam i bezbroj puta Vam hvala!
Marko veruj mi, ovo je nešto najepše što si mi mogao reći. To mi je velika podrška, da budem još žešće živa i da nađem u sebi još više daha i Duha.
Hvala ti puno, što si se javio!
Vidiš kako se ljudi susreću da bi jedno drugom davali.
hvala Marko ,znaj da radis upravo ono sto,mogu slobodno da kazem,vecina ovde delimicno ili potpuno prisurnih,radi.Zbog toga,a u ime vecine HVALA NA PRISUTNOSTI i dobrodosao u drustvo povezanih ,tankom ali jakom niti ljubavi,BLAGOSLOVEN BIO 🙂
Draga naša Jamina, deli moje razmišljanje. Dobra naša Jamina, otvorena srca pozdravlja nove naše prijatelje. Bravo Jamina, hvala ti puno.
Šta znači biti prosvetljen?”
“Videti.”
“Šta?”
“Ispraznost uspeha, prazninu postignuća, ništavnost ljudskih težnji.”, reče Učitelj.
Učenik je bio zgrožen.
“Zar to nije pesimizam i očajanje?”
“Nije. To je uzbuđenje i sloboda orla koji leti nad provalijom bez dna.”
Anabela, predivno, predivno i predivno!
Sve moje reči bi bile višak!
Hvala ti.