Mnoge pop, rok i hip-hop zvezde, slavile su pojam drogiranja sopstvene duše. Čak su i forsirale praksu, na svojim mladim fanovima, koji su tražili mudrost, odrastajući. Kada su rok grupe, počele da koriste psihodeličnu drogu, pisali su pesme, u kojima su nas savetovali da isključio svoje umove, da se naduvamo i spojimo sa Univerzumom. Pesme su govorile, kako to nije isto što i smrt. Nije? Pitajte Dženis Džoplin (Janis Joplin), pitajte Džimija Hendriksa (Jimi Hendrix), pitajte Elvisa Prislija (Elvis Aaron Presley), Kurta Kobejna (Curt Cobain), Džima Morisona (Jim Morrison) …. I ne samo rok zvezde, pitajte F. Skota Ficdžeralda (F. Scott Fitzgerald), Ernesta Hemingveja (Ernest Hemingway). Da li ima dovoljno stranica u ovoj knjizi, da ispišemo sva imena?
Neko se sigurno seća, Džona Lenona (John Lennon), dok je eksperimentisao sa LSD-jem: Lenon i Hari Nelson (Harry Nilsson), pojavljivali su se u noćnim klubovima, mrtvi pijani i naduvani, sa sanitarnim pelenama, vezanim oko glave, sa staklenim očima, kao u leša. Oni su praktikovali smrt, noseći kostime za probu.
Čujete mnogo o banalnosti zla, ali to nije ništa, naspram banalnosti alkoholizma i zavisnosti od droge. Jednom, kada obaviju oko sebe taj opasač, ljudi više nisu vredni proučavanja, jer sama njihova adikcija, objašnjava njihove stavove, i ono šta oni poručuju. A kao ljudi, postaju groteskno dosadni.
Mi pokušavamo da objasnimo njihovu adikciju, tako što govorimo da je to zbog pritiska slave , pripisujemo to mnogim psihološkim faktorima kao što su tuga ili nesigurnost, ali nikad nije ništa od toga. Već samo zavisnost. Dosadna, brutalna zavisnost.
Sećam se da sam u svojoj mladosti verovao u ideju, da pravi pisci piju, jer oni to moraju. Njihovi divlje kreativni umovi, trebali su nešto da im ugasi tu unutrašnju vatru, a to ih je razlikovalo od ostalih, “običnih” ljudi.Pao sam pod čari Normana Mejlera (Norman Mailer) koji je pisao o: Muškoj moći alkohola koja prosvetljuje i daje dodatne boje svetu, koji vode dosadne birokrate.
Takodje sam poverovao i u tvrdnju Vilijema Foltnera ,koji je rekao da je pisac bez viskija, kao i pile bez proklete glave! Složio sam se i sa Dilan Tomasovom glorifikacijom pijanog pisca. Isključi svoj um, i plutaj niz reku, ovo nje smrt. Nije?
Kada sam i ja, konačno postao zavisnik, rekao sam sebi, da sam ja verovatno kao i Norman Mejler ili Ernest Hemingvej. Sada sam pravi pisac ! Mučen u duši, neprihvaćen od ljudi, meni je trebao jedan sloj droge i alkohola, kako bih pokrio tako osetljiv nervni sistem. Nama pesnicima treba sve to. Oni koji su pesnici, znaju o čemu pričam. Nije mi ni palo na pamet, da razmotrim činenicu, kakav je zaista život bio pijanicama i zavisnicima, poput Hemingveja, jer kada se na to gleda sa tačke trezvenog, divnog, prolećnog jutra, glamur Hemingvejevog pijanstva , ne čini se više tak oglamuroznim. A nije više ni tako zabavno za čitanje.
Kasnije, kada sam opet postao trezan čovek, naučio sam opet da čitam. Naučio sam, da je pijanstvo Hemingveja pijanstvo koštalo, problema sa bubregom i jetrom, problema sa člancima, grčeva, hronične insomnije, grušanja krvi, krvne euremije i problema sa kožom. A takodje je postao impotentan. Bio je preuranjeno star.
U hronikama Pola Džonsona (Paul Johnson), iz njegove knjige INTELEKTUALCI: “ Hemingvejev otac, izvršio je samoubistvo iz straha od smrtne bolesti. Hemingvej se plašio da njegove bolesti nisu smrtne . Drugog jula 1961. , posle nekoliko neuspešnih tretmana protiv depresije i paranoje, on je dohvatio svoju najbolju pušku i ubio se.” Ovo nije umiranje?
Bio sam govornik na jednom takmičenju iz poezije, dok sam bio senior kreativnog pisanja, na univerzitetu, u Arizoni. Pojavio sam se mrtav pijan te večeri, nesećajući se ničega. A kada me je moja jadna majka probudila iz mog pomračenog stanja nesvesti, sledećeg jutra, pitao sam je u opštoj panici, da li sam se uopšte pojavio, da pročitam svoju pesmu.
” O da…i tekako si se pojavio…Bio si glavna zvezda večeri…”
Patetična, samosažaljevajuća ,autobiografska pesma, koju sam napisao za to veče, bila je ironično nazvana:
“JA SE STIDIM SAMO SEBE”
Što je bila rečenica iz filma Marlon Brandona “Jednooki džek (One-eyed Jacks)”. Jednog dana, kratko posle te priredbe, primio sam pismo od svog prijatelja, pisca Art Hila( Art Hill), koji je bivši alkoholičar, čist i trezan već nekoliko godina. Njegovo pismo me je iznenadilo:
” Ti kažeš da piješ iz zadovoljstva, da bi povećao svoju avanturu u životu, ali ja mogu reći, ponačinu na koji pišeš o svom napijanju, da to nije istina. Ne znam da li ćeš ikada više želeti da razgovaraš samnom, nakon što ću ti reći ovo što se spremam da ti kažem, ali ja sam spreman da rizikujem, jer mi je mnogo stalo do tebe.
Ti ne piješ zato što si pisac, ili zato što si neshvaće, ili zato što uživaš, ti ne piješ ni zbog jednog od ovih razloga, ti piješ iz jednog razloga, zato što si ALKOHOLIČAR. Ti si alkoholičar, nimalo bolji od ijednog drugog alkoholičara. Ti si isti kao onaj matorac skitnica iz parka, sa papirnom kesom oko dvolitre piva. Ti piješ iz istih nekomplikovanih razloga, kao i on, ti si zavisnik, a stvari koje govoriš sebi u vezi svog napijanja, su laži. Ti piješ iz samo jednog jedinog razloga, zato što si pijanica. “
Ovo nije ona vrsta pisma, koja vam izgradjuje samopoštovanje, ali meni je to pismo promenilo život. Nakon što sam ga pročitao, sedeo sam zapanjen. Pismo je još uvek
bilo u mojim rukama, dok sam se šetao kućom, i pitao: Šta ako je ovo istina?
Iako sam znao da je istina, nikada ranije nisam puštao tu istinu u sebe, sve dok nisam dobio njegovo pismo. Hil je bio neko koga sam izuzetno poštovao, njegovo mišljenje, kao i njegov rad. A činjenica, da je bio izlečeni alkoholičar, samo je još više uvećavala moje poštovanje njegovog znanja u tom polju.
Rekao mi je da ja mogu da priznam svoju zavisnost, i da izaberem srećan i trezan život. Nisam imao gde, nego da se okrenem istini, da sam sposoban da promenim sebe. I zaista, istina me je oslobodila.
